ULTRA seljani…ili ti “profesija navijač”
Ako zavirite u leksikon “hooligana pocetnika” garantujem da bi na stranici “omiljeni film” pronašli “Football factory”, pitko ispricanu sagu o Chelsea firmi koja kroz poglavlja opisuje put modernog ostvrskog navijaca od okrvavljenog plocnika do bolnice nakon sudara sa Milwall Lionsima.
Niste gledali film? Niste ni mnogo propustili, deluje fancy i bljutavo u isti mah, uz par olakšavajućih okolnosti u vidu britanskog sarkazma.Ako vam je do navijačkog nasilja bolje pogledajte takođe engleski “ID” ili češki film iz osamdesetih…mislim da se zove “Smeće”.
Zbog čega vam ovo pričam?
Pre par dana sam na Discovery naleteo na priču o balkanskim firmama koje u nedostatku adekvatnog tržišta u poslednjih 15 godina, svoje izložbe priređuju u selima, zadovoljavajući se plašenjem lokalnog stanovništa i baba u crnini. Ulogu rezidenta preuzeo je glavni lik iz “Football factory”, Danny koji se nekih sat vremena oduševljavao nad cinjenicom da navijači na Balkanu imaju cudan obicaj da se u pauzama utakmica susretnu na frontu i razmene pokoji metak. Jedni da bi branili svoje, drugi opet uvereni da štite manjine…ima i trećih koji su poželeli da nabave dobro ocuvani frižider i TV u slavonskim selima, ali za njih je nadležan dobri Bog…on ce razmatrati njihov slučaj.
Znate onaj osecaj kada se neko blamira na TV a vi hvatate daljinski da promenite kanal kako ne bi morali da se stidite u njegovo ime…jednom sam napisao da, na žalost, niko nije izmislio daljinski za stvaran život, inace bismo po ceo dan menjali kanale u kontaktu sa ljudima, i sami bili menjani. E, tako sam se osecao gledajuci par odurnih likova što je pretilo pištoljima, izvlačilo crtu na kafanskom tanjiru ( onom sa plavom šarom ) i trudilo se da impresionira, nas, obične smrtnike sa druge strane ekrana.
Meni je više ličilo na svadbu navijača Galatasaraja, turska muzika je kvarila vazduh… ako je suditi po nezgrapnim pokretima i plesanju na stolu balkanskih huligana…mahali su kratkim cevima umesto belih maramica.
Ista firma se hvalila seksualnim sklonostima retarda sakrivenog iza socijalnih naočara koga pamtim iz nekih praistorijskih vremena, pregazile su ga godine ali još jaše na repu kolone, praveci dekor za mlađe i jače…nadobudni klinci ga vuku kao prašnjavu zastavu iz prošlog veka. Dokaz identiteta, jebem li ga?
Šteta što onaj engleski rumenko nije malo zagrebao po površini, da bitange ujedinjene u svojoj gluposti i seljaštvu malo opišu kako se postaje “plaćeni navijač”, kako se pod parolom “večne ljubavi” iska posao za ženu, majušni lokal u centru grada, putovanje o tuđem trošku van kasarne u kojoj žive. Sitne privilegije čine hooligana na sve spremnog - kada je lični interes u pitanju.
- Čim su im gazde uručile šut kartu, okrenuli su se protiv “korumpirane, lopovske uprave” koja uništava klub…
- Čim su osetili praznine u džepovima setili su se da laju protiv “udbaša i komunista što su preživeli pad zida i slom sovjetske tamnice naroda”
- Čim je tanjir postao plitak, prisetili su se dubokih misli iz navijačkog kodeksa.
- Čim moraš da kupiš kartu, primećuješ pohabana sedišta i štrokave zavese u vozu.
To je ULTRA pokret?
Nije, one spodobe su pripadnici partije otpuštenih portira na tribinama, klan žestokih momaka koji nisu imali dovoljno pameti da obuku žandarsku uniformu, skup propalih fabričkih radnika koje je sažvakala era post komunizma, strukovno udruženje tapkaroša koji karte prodaju ispod cene.
I zato pojavne oblike tipa pištolja, anđeoskog praha, pogleda ispod obrva ostavite nekom dostojnijem, poput Tonija Montane iz “Scarface” ili nekom drugom virtuelnom junaku.
Blago meni, uzmite po motiku, nataknite šeširić na te obrijane glavice kako vas sunce ne bi spržilo i u polje…da zaradite za život. Kriza je nagrizla predivnu igru, plata za hooligane je neredovna, postali ste tehnološki višak na tribinama…ili žrtve tranzicije, ako vam je tako lakše…
Za navijače ionako niste, možda vam krene kao samostalnim poljoprivrednim proizvođačima…svako zaslužuje drugu šansu.
