Kad pričamo o lošim stvarima iz iskopnele godine, najbolje je ne otvarati Pandorinu kutiju. Za mene je čitava godina sjebana činjenicom da sam kod većeg broja ljudi primetio da će lako progutati treće mesto. Plašljivi lav, limeni bez srca, strašilo i čitava ona prezira vredna družina što je okupirala klub su nam garnirali opravdanja kao seoski gazda truli paradajz i gorki krastavac uz prljavi tanjir masnog pečenja. I mi smo to progutali, barem većina je zavarala glad tonama loših razloga, odbacivanja zrelog razuma, upiranja prstom u pogrešne ljude. Juventus u ovom trenutku liči na debeljka od 150 kila koji se teši da neće umreti od niskog pritiska.

   Uostalom od amatera se to i očekivalo. Njihovo skidanje pantalona počelo je onog trenutka kad su prihvatili ulogu statiste, prvo u Serie B a zatim i prošle sezone kad ih je odžepario svaki secikesa na kugli zemaljskoj. I što ih više ponižavali, od Napulja preko Calabrije do Palerma oni su više širili noge i trudili se da uživaju. U jednoj takvoj godini kada je titula daleko koliko i Srbija od Evropske Unije bilo je teško naći tri rane koje su više gnojile od ostalih.

   Rekoh sebi da neću otvarati Pandorinu kutiju, ali ima nas što delimo bol, pa znam, manjina će razumeti

 

   DANAK U KRVI

 

 Svaki put kad neko dete što je gutalo blato u svetom dresu nadajući se da će dobiti priliku da prinese ličnu žrtvu na oltar religije kakva je Juventus, pokupi kofere i odjebe prašnjavim putem u provinciju meni je loše. Prvo je Mimmo Criscito žrtvovan kako bi se smetlar na klupi oprao za mnogo primljenih golova u jesenjoj polusezoni a onda su Palladino i Nocerino oterani u belo roblje. Pomislite samo da nekog ko udiše vazduh u Torinu od prve lopte tretirate kao kusur za nekog jebenog Brazilca. Ili da dovodite danskog stolara i švedskog drvoseču umesto svoje krvi. Juventus je italijanska zastava. Jeste li negde videli da se nacionalnom stegu dodaju tuđi simboli ili neka druga boja? To je moguće samo u banana državama. Juventus pod okupacijom ljudi na platnom spisku Massima Morattija je upravo to…klub kojim upravlja hunta.

 

  BLAMIRANJE NA MEAZZA

 

  I u prošlosti smo gubili od Intera, doduše često koliko su česte rave žurke u Iranu, ali dešavalo se. Nije u pitanju poraz, u pitanju je širenje nogu. Zažmuriš i praviš se da se ništa ne dešava. Ranieri je autista, bez ikakvog smisla sa realnost. „Kišni čovek“ je delovao kao neko ko je zalutao te večeri na stadion, sramni poraz nije izazvao nikakvu reakciju a činilo se kao da je Juventus pomiren sa porazom. Ljudi koji odu negde sa ciljem da učestvuju obično završe kao reprezentativac Srbije u spustu na Olimpijadi, na sjajnom 65. mestu. Za Ranierija je i sadašnja pozicija dar sa neba, ko će se još cimati oko rezultata koje ionako nikada nije imao.

 

 U BELORUSIJ, NA TRAKTORU

 

 Prvih pola sata megdana jednog od najvećih klubova na svetu i grupe jadnih dečaka zatočenih u poslednjoj evropskoj diktaturi ostavilo je neizbrisive tragove na duši. Fudbal je u Belorusiji popularan koliko i baseball u rodnom selu moje bake a BATE Borisov klub iz mesta veličine, pomenutog sela (zove se Dulene i poznato je po tome što su ga komunisti manje više zatrli nakon drugog svetskog rata). Klub je inače zabava nastala iz dosade dokonih radnika fabrike traktora. Ozbiljni ljudi u Belorusiji uključujući i onog predsednika što liči na švercera benzina igraju hokej, u pauzama kada ne prebijaju i hapse opozicione lidere. E sa takvim gigantom mi smo izvukli 2 – 2 i još bili zadovoljni bodom, kao da su nam poklonili rakete sa nuklearnom glavom, da gađamo Milano. Neprocenjivo iskustvo i trenutak kada sam mislio da je to najveće dno koje možeš da dotakneš.

 

   Braćo, mnogo za jedan život, a kamoli sezonu…

This entry was posted on Tuesday, January 20th, 2009 at 12:47 pm and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.