Stadion ti se klanja…IMPERATORE!
Postoji li bezbrizniji trenutak od dokolice petkom uvece?
Uzasi prethodne nedelje lagano kopne u svesti proletera a ponedeljak je na bezbednoj udaljenosti…osecas kako prvi put u poslednjih pet dana zaista imas nekakav izbor, ma koliko on bio skucen izmedju zivotinjskog opijanja i masnih slova koja teturaju pred ocima negde na granici sna.
Nekad ti se posreci, pa tim igra utakmicu petkom…mada su to vecinom beznacajni dueli, prijateljsko ubijanje vremena, zvucni memorijali i pehari koji ne znace nista, pompezni turniri nakon kojih kapiten mozda i zaboravi pehar u avionu…
Tako sam proslog petka uzaludno pokusavao da osetim mucninu u stomaku kada su Milan i Juventus na San Siro odstajali 90 minuta u prevari zvanoj ‘Luigi Berlusconi’ kup. Ne gresim, najbogatiji Italijan ili, ako hocete, lider opozicione desnice u ‘Parlamento Italiano’ zaista se zove Silvio medjutim besmislena utakmica je posvecena njegovom ocu.
Luigi, covek koji je stvorio problem jednoj velikoj evropskoj naciji i posredno ucinio da kornet sa primitivnom desnicarskom ideologijom izmedju ostalog dobije i ukus fasizma, napustio nas je 1989. i ima svoju utakmicu…sin mu se oduzio kvazi spektaklom u koji je ( stidim se u ime svih ) umesan i moj klub. Ovakve svetkovine za milanski plebs se i ocekuju od zabavljaca koji je postao vlasnik svega na Apeninima, osim eventualno galerije Uffizi i La torre di (krivog tornja). Uostalom kada politicku partiju ustrojite kao navijacku grupu i uspostavite slicne principe vladanja, pocev od preprodaje karata do cinjenja usluga tvrdom jezgru najmanje sto mozete uciniti za svoje poreklo je da darujete pocivsim roditeljima gladijatorske igre.
Utakmica je bila dosadnija od izgladnelog komarca na letovanju ali je kamera pazljivo zumirala opeglane bore coveka koji je Botoxom pokusao da zaustavi vreme. Secate li se ‘Gumenog lica’ iz Alana Forda? Silvio je njegova verzija koja je uspela u zivotu. Delovao je kao da ga utakmica ne zanima…ili je mozda znao rezultat…tek moj Juventus je delovao kao vreca za udaranje u finisu prvog i na pocetku drugog poluvremena. Izgubili smo 2 – 0, jadni fudbaleri Milana su napravili beznadezan pokusaj da izgledaju srecno i iscede koju kap radosti iz sebe a publika se smejala porazenom koji je lezao u prasini. Na kraju, imperator nam je darovao zivot, pa cemo ponovo na San Siro tokom godine…ali ovoga puta izostace milost.
Nije ovog blog o glupoj utakmici niti o Berlusconiju…uskoro ce rucak, a ljudima mojih godina nije uputno kvariti apetit na kraju radne nedelje.
Pitanje je ‘sta privlaci diktatore I njihove kalfe fudbalu, gde je uzrocno posledicna veza izmedju unistavanja ljudskih zivota i subotnjeg blejanja u lozi? Da li je u pitanju samo krpljenje rupa u svesti ili zelja da se dodvori narodu’.
‘Oh, u pauzi izmedju masovnih likvidacija predsednik je uzivao u nadahnutoj igri svog tima’
Vodja je odlucio da nedeljno potpisivanje smrtnih kazni zameni za uzbudljivo nedeljno popodne na gradskom stadionu. Premijer je obecao da ce sledeci put, pre genocida nad nacionalnom manjinom svakako pogledati njihov lokalni tim koji ravnopravno igra u ligi sa klubovima konstitutivnih naroda. Ma, nije to…ima drugih razloga sto omrazeni, ruralni likovina kojima ‘Zegna’ odelo izgleda kao da je siveno u Pirotu nalecu na stadion kao leptirice na sijalicu…
Imam teoriju po kojoj oni odvratni likovi sto podizanjem ruke, ili, u novije vreme, cekiranjem tudjih poslanickih kartica i pritiskanjem dugmeta odlucuju o nasim sudbinama, svoj sadizam crpe iz nesrecnog detinjstva. Okrutna su deca, uvek zrtvu nadju u rumenom bucku u smesnim hlacicama koji je nespretan poput drvosece na plesnom podijumu. Secate li se onih koji ne igraju ni kada je su vlasnici jedine lopte u krugu od pet kilometara? Onih antipaticnih likova koji nekako uvek budu trinaesto prase u utakmici ‘sest na sest’. Vremenom ih pustimo na miru, naviknemo se na njihovo prisustvo…pokraj terena stoje dokoni penzos, sugavi pas, trula klupica i dete koje je progutalo loptu. Znam da zvuci surovo…ali smokljan na kraju dobije zadovoljenje, kao u teen – age komediji. Dok se vi vucete po prasini citavo popodne on otkrije biblioteku…zaluta u carstvu knjiga i zavrsi na poresnom odeljku. Dokopa se ‘Mein Kampf’ ili kakvog komunistickog pisca…proguta tone shit – a zavijenog u epohalna dela partizanskih komesara i fabrickih radnika sto su iz rata izasli sa epoletama.
I tako, dok vi ugovarate sastanak sa kakvom umisljenom devojcicom koja ce vam polomiti srce na nacin na koji Gattuso otvara bolovanja na sredini terena…nas junak vec ima rendezvous sa sebi slicnima u partijskoj celiji. Dok vi gubitnici letujete,buduca klasa upravljaca se odlucuje na seoski turizam, letnja skolica za politicare u nekoj vukojebini koja je izrodila diktatora. Posle usledi vojna akademija ili neka policijska obrazovna ustanova, oni prakticniji sto slabije podnose disciplinu zavrse na FPN ( jebo te, zavrsio sam taj fakultet i nikada to nisam uspeo da iskoristim ).
Na kraju kada se izmeri prvo prolazno vreme, prednost koju ste stekli u detinjstvu se istopila a nadmoc koju ste imali nad lokalnim debeljkom se pretvorila u surovu cinjenicu da je antipaticna persona iz susedne zgrade lutkar a vi samo krpeni pajac na koncu.
Tu nastupa sadizam, a u nekim slucajevima i mentalna onanija diktatora, generala pobednika, gubitnika koji su proglasili pobedu…ukratko stanovnika VIP loza na svim stadionima sveta. Njih fudbal zanima koliko mene prvenstvo u brzom heklanju u domu obliznjem domu za penzose. Dosli su da se nasladjuju, drkaju iznad nasih glava, svete se za gadni oziljak koji nikada ne zarasta. U drustvu napupelih pevacica, glumica, igracica na trapezu, gutacica plamena i svega drugog udisu energiju mase koja ih je ispljunula vec na prvom koraku. I dok mi vicemo, preklinjemo, pretimo sudijama…nase prave sudije smisljaju nove grozote i sprave za mucenje ciji cemo biti manekeni.
Kada pomislim da je za sve kriva decacka nespretnost i sklonost ka prozdiranju kolaca prosto mi dodje da istrcim na ulicu i zamolim lokalne klince da dozvole drugu koji stoji sa strane da makar brani…i da istrpe dostojanstveno svaki poraz koji smotanko skrivi primivsi gol iz mrtvog ugla ili sa pola terena.
Jednostavan nacin da se spreci neko novo ubijanje za dvadeset godina i da se makar jedna generacija postedi prolivanja krvi, zar ne?
