Smeće
Napulj?
Kažu da se tamo čovek budi srećan jer mu nebo miluje zenice u onih prvih par slatkih trenutaka dok ostaci sna još igraju u svesti. Pričaju da to treba doživeti, tih par trenutaka nepomućene radosti. I to je sve, uskoro misao o stvarnosti kao i miris smeća koje ti se baškari pod prozorom te nateraju da shvatiš gde se nalaziš.
Jer tone đubreta koje zapljuskuju obale zaliva su stvarni gospodar Napulja. Upravljaju životima, komanduju čulima, kao u nekoj PC strategiji, gutaju komad po komad slobodne zemlje.
Jednom je tamo stolovao izaslanik kakvog fudbalskog Boga na zemlji. Bojili su sive zidove u njegov lik, činilo se da će ih izbaviti iz ovozemaljske tuge. Kratko je trajalo, razapeli su ga i polili katranom, mrzeli su ga istom onom strašću kojom su mu celivali noge. U tim krajevima menjaju raspoloženje kao čarape, pali anđeo je to najbolje osetio.
Šta se promenilo od Diegovog vremena? Baš ništa, čovek se i dalje povlači pred crnim kesama koje zaudaraju, Camora i dalje naplaćuje svež vazduh i upravlja tim čudnim delom Italije kao dedovinom. Sude i presuđuju, mnogo efikasnije od lenjog i sporog italijanskog sistema.
Tamo putujemo sutra i valjda prvi put se plašim jedne utakmice. Priznajem, poželeo sam par puta da ova reprezentativna pauza potraje. I sada je strah tu, tumara po stomaku, pritiska creva, gricka samopouzdanje. Kad se rodite kao Juventino, ubace vam aroganciju pobednika i nagon za održanjem u onu korpicu u kojoj vas iznose iz porodilišta. Prethodno vam Bog to daruje u vidu DNK. Opremi vas za život na jednoj nesavršenoj planeti u kojoj često između vaših leđa i zida ne postoji ništa drugo, nema odstupnice.
Prošle godine bili smo u sličnoj situaciji pred put u večni grad. Uvek sam posmatrao Rim kao grad večnih gubitnika, pa čak imam i teoriju da je tako dobio nadimak. Kako to obično biva zavalili smo im šamarčinu koje će se sećati svaki put kada ugledaju kombinaciju crne i bele boje (vidi blog “Šamarčina na Olimpicu).
No tada me nije bilo strah…danas jeste, jebeno me je, prijatelji strah.
Dal’ od smeća haluciniram ili me smrad sopstvene nesavršenosti i nepoverenja u genetski kod ovog tima parališe, ne znam.
Subota dolazi sutra…zar već?
