U samom naslovu ovog teksta sadržana je gorka istina o rimskom fudbalu…za one koji slabije poznaju najlepši i najbrbljiviji jezik na svetu prevod je ‘Ako je Roma magična, Cicciolina je nevina’. Nemojte me pitati ko je pomenuta gospođica, niti implicirati da niste nikada pogledali neko remek delo klasičnog filma u kome se davala do poslednjeg atoma snage…ako se pak radi o damama koje navraćaju na ovaj blog, potražite odgovor kod grublje polovine. Ako ostanete uskraćene za odgovor znajte da ste na putu da sa lažovom dočekate starost.
  Dakle, kao što smo svi videli u dobro zamračenoj sobi našeg detinjstva, iza utvrđenih vrata, daleko od opreznih očiju roditelja, Illona Staller, poznatija po nadimku koji krasi uvodnu stranu svakog porno bukvara, nikako nije devica. Zastrašujuće odlučna, sa pogledom ispod obrva kojih se ni Leonid Brežnjev ne bi postideo, edukovala je generacije bubuljivačih paćenika. Prema svedočenju jednog mog drugara iz Slovenije, koji je upoznao u doba dok je dizala seksualni ustanak krajem osamdesetih u umirućoj državi, za ‘bolje’ upoznavanje je tražila 500 čvrste nemačke valute. Mare mi je iskreno (žena mu je bila van kuće, pa računam da nije bilo razloga da laže) saopštio da vredi platiti najmanje 1000 maraka, DA VAS OSTAVI NA MIRU.
  Jasnije?

 E, sa njenim izgledom i nevinošću koja pleni može se uporediti rimski fudbal. Uvek me je zasmejavala fama koju stvaraju piskarala prestoničkih medija u uzaludnom pokušaju da rugobu odenu u skupu haljinu i napuderišu neuspehom išarano lice. U očaju, Rim ide tako daleko da duel lokalnih timova proglašavaju za najvažniju utakmicu na svetu. Kada ih upitate o čemu uopšte odlučuje sudar Rome i Lazija i kakva je razlika između toga da li si peti ili šesti, zaspu vas bujicom uvreda i počinju dugi i dosadni lament o okrutnom severu Italije koji novcem kupuje trofeje.
 Ali ovde je reč o Romi, klubu čije se šanse da osvoji titulu ocenjuju sličnim procentom verovatnoće onom da će Bagdad zasuti snežna oluja. Verovatno nijedno loptačko društvo na planeti nije toliko uložilo u falsifikovanje svoje istorije. Pustoš u klupskom muzeju proglasili su za vrlinu, svrhu igre, pobedu, zamenili su za surogat, navodnu lepotu, pogrešno pripisanu Brazilcima koji su uživali u suncu večnog grada i odsustvu bilo kakvog pritiska. Jedan od najbezbrižnijih poslova na svetu je igrati fudbal za Romu. Nema nikakvog pritiska a šta god uradiš bićeš peti. Ova, navodno magična tvorevina, funkcioniše kao državno preduzeće u socijalizmu, jasle za prosečne i bez ambicija.
  I. kada je tako. dolazimo do lika i dela najsmešnije figure u italijanskom fudbalu. Kada nekog proglasite za princa, dajete mu nadu da bi mogao da postane kralj. Francesko Totti ima grdan problem,  ne postoji kraljevstvo u kome bi vladao, jer fudbalski Rim nije čak ni banana republika…da ne pričamo o tome da su njegove slavne bitke uglavnom kavga u drumskoj mehani i da nema ozbiljnog bojnog polja na kome će on predvoditi svoje podanike.
  Totti je Roma u malom, večito stešnjen između iluzije o sopstvenoj veličini i ponižavajuće navike da gleda u zadnjicu fudbalerima velikih klubova. Ta navodna vernost Romi kojom se zakitio u nedostatku ordena za pobedu je samo strah od odgovornosti i sredine u kojoj se mora biti na vrhu. Drugačije se ne može objasniti to, da u duelima sa slabijima od sebe on izgleda kao ružnija i gluplja verzija Maradone, dok u sudarima sa velikim klubovima uglavnom mrzi protivnika pogledom i skuplja pljuvačku kako bi, vodeći se svojom aristokratskom prirodom, neslaganje sa ishodom iskazao tako što će pljunuti nekoga. Zajebavam se, ali iskovati legendu o čoveku koji je 15 godina spucao u ambiciju da ispraši Lecce i Torino na Olimpicu i oženi se voditeljkom sa televizije je jalov posao. Jebo te, kao da su žabari prepisali mit o Marku Kraljeviću…koga je pesma od čistača tuđih govana uzdigla do vlasnika javnog toaleta.
  Ne bi me čudilo da, u nekom vremenu koje mi nećemo doživeti, La Republica, ili neka druga budalasta novina, doda Tottiju i “magičnoj Romi’ desetak titula uzdajući se u loše pamćenje preživelih.

  Jedino MAGIČNO u subotu uveče na stadionu čije su se tribine nagledale stvarnih čarobnjaka ali i putujućih prodavaca jeftinih trikova poput Tottija bila je iskra genijalnosti kojom je naš capitano zapalio nebo iznad Comunale i spasio nas susreta sa prosečnošću. Spasao je i Romu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, naleta iluzije da će se u budućnosti nešto promeniti.
  
  Vukovi, baš kao i hijene, moraju da se zadovolje ostacima lešine…tako je oduvek i bilo.

This entry was posted on Monday, February 18th, 2008 at 6:43 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.