Quo vadis?
Dan posle onoga što su gobbi širom sveta doživeli kao katarzu dvoumim se da napišem ono što stvarno mislim. Interovi fudbaleri su poput miševa kojima je u jednom mračnom dobu italijanskog fudbala zapalo da šegrtuju na vrhu nadajući se da će postati pacovi. Ne ide im baš…istina, njihov najbolji igrač liči na kombinaciju Splintera (premudrog učitelja ninja kornjača) i loše stilizovanog glumca iz nemačkih porno filmova osamdesetih…no to je i najbliže što će neko od sinoćnjih gubitnika prići pacovštini.Naime, kolonija Argentinaca uz ponekog stida vrednog Srbina, ostaće samo družina ekperimentalnih miševa, žrtvovana u očajničkom pokušaju ludog Maxa Morattija da pokaže senima slavnog oca da se nešto čega se dohvati može pretvoriti u uspeh, umesto u pepeo.
Dosta o Interu, ovo nije blog o ljudima koji leže u prašini čekajući još poneki udarac u natečenu zadnjicu…ovo je priča o putevima koji su pred nama.
Ma koliko juventini uživali u pobedi na Meazzi jasno je da stojimo na raskrsnici, stiže vreme odluka…pomoć prijatelja zaboravite, ’stile Juve’ podrazumeva da si na kraju dana sam, leđima uza zid… to je konstanta u našoj velikoj istoriji. Savezništva nam ne idu od ruke i to je dobro… kada ovlada tmina jedini svetionik koji imamo je naša istorija. Uzmite tu prašnjavu knjigu koja nema baš puno nesrećnih poglavlja, tamo negde je putokaz.
Ovo su ishodišta naše odiseje :
- Postaćemo Inter
- Obolećemo od sindroma ‘Little big Horn”
- Sakrićemo se pod neprijateljske skute
- Uzvratićemo udarac
1. Znam da je teško postati Inter, potrebne su decenije ponižavanja, pohađanja raznih seminara za klovnove, večernjih kurseva gledanja u dupe boljima od sebe, savladavanje drevnih veština zabijanja glave u pesak i traženja opravdanja, besomučno prelistavanje knjige “Kako propasti u 100 lekcija”. Slažemo se da je ovo malo verovatan epilog…teško bi čak i Ivici i Marici iz one bajke bilo da zalutaju na takvu stazu… ALI neki sitni koraci ka provaliji su napravljeni, počev od komičnog prelaznog roka preko pisama i upozorenja da nećemo trpeti više da nam Collina urinira na glavu (iako smo mu dopustili da nas ponižava na sve druge načine) do genijalne ideje da moramo da budemo simpatični pobednici (o tome sam već pisao, ilustracije radi da ponovim da nam je neobično bitno da se boja kupaćih gaća dopadne ajkuli koja se mota oko nas). Priznaćete da ste zabrinuti?
Neka mi dobri Bog oprosti, no jedna od prvih misli nakon inicijalnog ushićenja sinoćnjom pobedom mi je bila ŠTA AKO JE OVO POČETAK SLIČAN ONOJ POBEDI INTERA OD 3 - 1 NA DELLE ALPI pre nekoliko godina, radovali su se kao dete bomboni, a na kraju balade ostali zaglavljeni u blatu, musavih lica i zapišanih cipela.
No da ne malerišem…biće da je to samo glupa podudarnost.
2. Sindrom “Little big horn” je varijanta logorske vatre, to jest indijanski lament za slavnom prošlošću. Svaki put kada prizovemo dominaciju Moggijeve ere kao opravdanje za trenutno gledanje u majmunske zadnjice Tottija i Mancinija postajemo melanholični urođenici. Nevolja sa sadašnjošću braćo je što ona, kao presudni argument u večitoj borbi sa onim što je prošlo, uzima budućnost…naime bliža je onome što će tek biti i svežija u pameti svih nas. Zvuči komplikovano… ali onaj kome sudija podiže ruku u ringu je u svesti zapenušale publike uvek heroj, prethodni nokauti koje je napravio poraženi izgubili su se u magli bliskog susreta sa podom. Kada ga polože na nosila gomila ga sažaljeva i ne priseća se bitaka koje je dobio. Valjda zbog toga u onim suludim anketama za fudbalera veka obično pobedi neka bitanga koja u tom trenutku uveseljava okupljene. Lavove iz prošlosti pozovu da uveličaju neku proslavu ali im daju sat i sliku i pobrinu se da ne zamaraju okolinu pričajući o slavnoj prošlosti. Poenta je da dok budemo prdeli o broju titula i pozivali se na to da je treće mesto uspeh kada se vratite iz Serie B igraćemo početkom avgusta kvalifikacije za Champions League sa respektabilnim šampionom Grenlanda. L’Avvocato Agnelli je kao princip bitisanja svog omiljenog čeda postavio POBEDU, SAD I OVDE…to je jedan od postulata “stile Juve”.
3. Ponekad se smučim sam sebi uhvativši izdajničku misao “LEPO BI BILO DA ROMA BUDE PRVAK UMESTO INTERA”…to je kao da oboleli od raka uzdahne i izgovori kao mantru : “OH KRASNO BI BILO DA KANCER ZAMENIM KUGOM”. To da li će jadnici ili budale prevladati u jednoj mučnoj sezoni je svejedno, želja svakog Gobbija je da tajfun (bez ljudskih žrtava) prekine jebeno prvenstvo i pehar ostane zakopan negde duboko, pod pepelom, kao antička Pompeja. BRAĆO, MI NEMAMO SAVEZNIKE, postoji respekt prema Milanu, dva predatora jasno znaju gde su omeđene granice kraljevstva…životni prostor nekoga, čije su kandže oštre poput naših se mora poštovati…ništa više od toga (u skladu sa tim, apelujem na svakog prijatelja koji ima pravo glasa na italijanskim izborima da pomogne Berlusconiju da izgubi…). U odnosima sa ostalima treba se voditi jednom velikom misli Niccole Machiavellija : NIKADA BOL KOJI NANOSIŠ NEPRIJATELJU NE BI SMEO DA BUDE ZANEMARLJIV, KAKO BI SE SPREČILA MOGUĆNOST OSVETE.
4. O jedinom pravom putu…pričao sam već milion puta, da ne budem naporan :
- Juventus koji pobeđuje 1 - 0 uz podsticajno davanje lažne nade protivniku da mu je korak nedostajao da ne izgubi
- Juventus sastavljen od vernika iz naše parohije…koji govore italijanski i klanjaju se jednoj boji
- Juventus čiji je trener dostojan žuljevite klupe na kojoj patiš u svrhu pobede
- Juventus koji Brazilce viđa na posterima ili na nosilima nakon što ih je pomilovao Giorgio Chiellini
- Juventus u čijoj svlačionici dominira italijanski jezik uz par lako prilagodljivih Francuza
- Juventus u kome se glamur povlači pred dosadnom pobedom
Drugim rečima “stile Juve“. Prošlost, sadašnjost, budućnost u dve reči…
