Prosečnost
Nevolja sa prosečnošću je što se brzo navikneš. Zadovoljavanje malim dejstvuje kao heroin, ima boljih zabava, ali niko vam nije rekao. To što smo pobedili Romu je normalno, slaba ili ne, mačkina šapa uvek ima dovoljno snage da poklopi miša. Kod Rome je sindrom malog kluba valjda izraženiji zbog zablude da biti stacioniran u Rimu znači neku nadmoć. Il Capitale, to jest večni grad, je vazda bio fudbalska provincija i to se nikada promeniti neće. Taj čuveni rimski derbi, isfurana zabava namenjena iživljavanju dekadentne omladine nudi odgovor na totalno nebitno pitanje : KO ĆE BITI TREĆI ILI ČETVRTI ILI OSMI U SERIE A. TO zanima navijače drugih klubova koliko i mene pad cena đubretarskih usluga u Novoj Engleskoj.
Zato miševi, kada su loši, oni su izrazito loši, u njihovom satiranju nema ni trunke dostojanstva. Ali, mi ne igramo u istoj ligi kao Roma. Radi toga, seirenje nad slomom glodara nije obrazac ponašanja kad navijate za Juventus.
Ad, da…da se vratimo prosečnosti. Nekako postaje normalno to da se nećemo boriti za titulu. Čak i oni najtrdokorniji gobbi, poput moje malenkosti, uhvate sebe kako prate šta će učiniti Napoli, Udinese, Fiorentina, odnosno dal’ će u vozu za četvoro biti mesta za nas sa ivice perona.
Jebo te, svet izgleda kao loše mesto od kada Gigli, Secco, Ranieri i kretenski porod Agnellijevih drže dizgine. Stežu lire u džepovima, igraju kako Moratti svita. Postajemo lagano kao kafanske pevačice, srećni što za nas ima mesta na repu kolone.
Ne mogu da se radujem, meni je slaviti pobedu nad Romom, pouzdan dokaz da smrdim na prosečnosti i da to posmatram kao izdvojeni događaj vredan pažnje. Nekada takav kamen šutneš sa puta idući ka cilju, ne zamaraš se njegovim oblikom, bojom i poreklom. Danas sa pomno proučavaš nesposoban da vidiš kako cilja nema…
Kada to budemo shvatili biće nam teže nego sada, al’to je korak ka svetlosti. Bojim se da je taj dan daleko…
