Prokletstvo ludog Irca
Fudbalske svlacionice, bez obzira na geografsku odrednicu ili broj novca u dzepovima onih koji ih koriste, cesto lice na obdanista…ili, hajde da ne budemo prestrogi, osnovne skole. Jasno je da profesionalni sport podvlaci jednakost izmedju novca i posvecenosti, i da mlade analfabete cesto ostaju nemocne pred principima sveta koji tece i valja se izvan zelenog pravougaonika. Prica se zavrsava gledanjem kroz blindirane prozore jednog od deset automobila ( nacin da se zaradjenom novcu pripise bilo kakav smisao ) i pribavljanjem VIP statusa na mestima na kojima se jednostavno mora biti.
Nemojte me pogresno shvatiti, ne govorim o Balkanu na kome golobrada deca uniformisana u plasticne, uske majice, gigantske naocare za sunce i sicusni mobilni telefon, pobede u beznacajnim utakmicama slave na poselu…oni su samo product jednog gadnog vremena koje im nije dalo sansu i ne razlikuju se od ostalih vrsnjaka, ma cime se bavili. Ne, govorim o ozbiljnim ligama tamo gde kvalitet mere visinom nedeljne plate i gde profesionalni fudbaler ima jednu, jedinu svrhu…da navijacu i sponzorima isporuci nedeljnu dozu srece, tacno na vreme i sa osmehom na licu. I to se placa sto je sasvim u redu…i iako ce neko, ko u fudbalu vidi nezrelost civilizacije i opijum za budale koje nikada ne odrastu, vec ustanoviti koliko je obroka u Somaliji moglo da bude napravljeno za nedeljni honorar Kristijana Ronalda, cvrsto verujem da njegovo umece vredi svaki peni.
Gde je problem?
Pa pre svega zbog toga sto se taj novac ne moze potrositi i sto, uz cinjenicu da ne mozes u isto vreme voziti 12 automobila, biti sa 33 manekenke i spavati u 42 sobe, danas zene sastavljaju timove. To sto ja strepim za odbranu Juventusa ove sezone, kriva je devojka jednog Rumuna kojoj je kosmopolitiski duh Milana i industrija mode naravno bliza od ucmalog Pijemonta i sumornog Torina…
To sto napad mog voljenog tima u 4 od 6 pripremnih utakmica ovog leta ( ne racunajuci one sulude uvodne meceve sa kineskim olimpijcima ili selekcijom bastovana u Juznim Alpama ) nije uspeo da postigne gol, je posledica cinjenice da supruga nekog batice iz favele cezne za spanskim suncem i morem, umesto da cvokoce na poganom severnjaku na Delle Alpi.
Ideju za danasnji blog dao mi je Roy Keane, koji se popeo na vrh zamenivsi ring fudbalskim terenom, odbacivsi bilo kakav nagovestaj maste u svom krvavom zaradjivanju nadnice na stadionu koji obicno zovu ‘Theatre of Dreams’. E, njegova uloga u tom ‘Pozoristu snova’ u Mancesteru bila je da razbija snove protivnika. Nije bilo nicega epskog, niti ugladjenog u njegovom nastupu. Ludi Irac nije glumio, naprotiv, smrtna ozbiljnost sa kojom je prebijao ljude u razlicitim dresovima pridobila je vecinu navijaca Uniteda. Divili su se oni magiji kapricioznog Kantone, zadrzavali dah nakon Becksovih slobodnjaka, slavili lakocu sa kojom su fudbalski blizanci Yorke i Cole davali golove u ‘treble’ godini…ali Keane je ostao simbol tima, neko kome biste najverovatnije poverili na cuvanje, ne samo duh kluba, vec i sopstvenu decu.
Otisao je iz Manchestera jednog popodneva ljut na cinjenicu da se novi igraci ne bore, da fudbal cine rock zvezde, nagojena omladina i buljuci onoga sto Zapadna zove starletom a Istocna Evropa sponzorusom. Oprostio se u Seltiku plativsi dug precima i njihovom snu o prekidu engleske dominacije u Alsteru a danas je trener Sunderlanda. Preuzeo je ‘Black Cats’ u trenutku kada su licili na miseve i iz dubina Championshipa uveo u Premiership…sve u istoj sezoni.
E, taj isti Keane nije uspeo da dovede zeljene igrace jer njihove lepse polovine preferiraju. U Sunderlandu ljudi se greju u pabovima, prodavnice se zatvaraju u pristojne sate i stanovnici nisu sigurni sta ce doneti sutra. Modna revija u Sunderlandu je otprilike cesta koliko i rave zurka u Severnoj Koreji. Sa tako bogatim drustvenim zivotom pojacanje bi mogla da budu albanski emigrant bez radne dozvole i poljski ratar privucen snom o boljem zivotu kojim su ga mamili sa druge strane zavese. Sirotom Ircu nista nije jasno…ljudi kao on, nisu se puno razlikovali u shvatanju posla od radnika u fabrikama Manchestera…zaradjivao je mnogo novca od tezaka u celicanama ali na nista vise spektakularan nacin. I zato kada neki igrac odabere manji klub u Londonu ili cak i tanji bankovni konto zarad boje tena svoje supruge i blizine plaze, Keane se nadje u rebusu. To nije njegov svet…cvrsto verujem da nekoj njegovoj kopiji u blizoj buducnosti nece biti dozvoljeno da priviri na teren…cisto da krvavim dupetom ne iritira fine dame i patricije na tribinama. Kada se setim njegove frizure, ma vec danas bi mu klub angazovao stilistu…
Ako je za utehu, dobro mu ide…I bez velikih zvezda i lepotica u lozama…Sunderland je uzeo cetiri boda u prva dva kola u English Premier League. Strah me je jedino da ih administrativno ne presale u nizi rang, deluju staromodno i izazivaju gnusanje u Londonu. Tako je to kada si obican u fancy svetu…drzi se Keano.
