I džeparoši iz beogradskih tramvaja bili bi postiđeni načinom na koji su nas izdžeparili na San Paolo sinoć…osećao sam se kao čovek koji otkriva da je lakši za pun novčanik, zbunjeno, besno i na kraju glupo. Osećaj koji me drži već satima…ma koliko pokušavao da mrzim odbeglog Marcela Zalayetu zbog načina na koji je ukrao penal u ušima mi već odzvanja eho jadnika koji se slade nad pogromom od prošle večeri - PROŠAO JE ELITNU ŠKOLU, TO SE NE ZABORAVLJA.

Juventus je izgubio moralni kredibilitet žrtve, već sam pisao o tome kako je krađa protiv nas prihvatljiva i čak se smatra normalnom, svrsihodnom. U Serie A danas je na delu revolucionarni revanšizam koji kao da su naredili brkati komesari odeveni u kožne šinjele ( to je bio apsolutni modni hit u FNRJ 1945 tvrdi moja baba). Prokaženi i ošišani saradnici palog režima su legitimna meta…sudije su samo ljudi, zaleću se kako bi bacili prvi kamen i dodvorili se novoj vlasti, čije je sedište u Milanu.

Napoli je samo osetio posredan ćar, oni su srećni dobitnici na lutriji čiji je cilj obuzdavanje Interovog straha i držanje poludivljeg Juventusa na pristojnom odstojanju. Očekivalo se, pre ili kasnije. Sinoć sam se prisetio izjave Fabija Capella koji je moj klub uporedio sa busenom trave u pustinji…dajte joj nekoliko kapi vode i ubrzo će prekriti sav pesak. Jebi ga,ne volim Capella, u stalnoj gladi za uspehom on je žrtvovao sve ljudske kvalitete i završio okružen peharima, bez trunke morala…podseća me na neku savršenu mašinu koja je promenila svet, a na kraju se otkrilo da je radioaktivna. Ipak moram priznati da je ispalio veliku misao…zaista je tako, prisetili su se u carstvu nafte, guma i naprava za prisluškivanje telefonskih razgovora da bi nam trebalo ukinuti vodu i ostaviti nas a istrunemo na pustinjskom suncu. Inter nije fudbalski klub, to je više dijagnoza, nešto kao teskoba i strah na koji se zaposednuta bića naviknu. Malo su se opustili prošle godine, ali se noćna mora vratila. Upravo na odnosu Juventus - Inter, na tom mračnom rivalstvu koje je osakatilo istoriju ostalih klubova najbolje se vidi kako navijači u svojoj iskrivljenoj svesti doživljavaju odbleske stvarnosti. Za nas gobbije život je komedija, za navijače Intera horor. Oni nikada ne spavaju sa ugašenim svetlom, retko se smeju i stalno se uplašeno osvrću. Razumem strah koji ih tera na stvar koju su sinoć uradili. Mera slobode i olakšanja kod jednog je direktno proporcionalna uništavanju prvog do sebe…i svaka stepenica ka vrhu ostavlja blatnjavi trag na glavama ostalih koji takođe puze uzbrdo. Ne mogu da se setim prezimena onog nesrećnika od sinoć (Bergonzi ?)…pa ko se seća Luce Brazzija ili nekog drugog mehaničara iz Godfathera…prosečan gledalac zna za Vita, Michelea i Santina…ostali su nebitni. Slično je sa Bergonzijem ili njegovim šefom Collinom, čovekom koji je bolest iz mladosti pretvorio u imidž. To su sluge, u nekom ratu bezimeni predsednici mesne zajednice koji su obukli uniformu i streljali komšije druge vere i nacionalnosti…možda ih sud procesuira ali komandna odgovornost je u Milanu… Baš kao i perika i terazije i zakonik…i porota stoluje u tom ružnom gradu gde smog čini pušenje slatkom navikom a Marlboro prihvatljivim poput Milka čokolade. Šta mislite, kakva će biti presuda?

This entry was posted on Sunday, October 28th, 2007 at 5:21 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.