Prašina u džepovima
Ponekad pomislim da su infantilni navijači u koje ubrajam i sebe poput rasklimanog jukeboxa, puni su demode, arhaičnih pesama i vremenom postaju skladište prašine. Trtljamo parole o vernosti kojoj smrt jedino može da doskoči, upiremo prstom u ugojene idole koji nemaju poštovanja za dres i šarene tribine, mitingujemo protiv masnih birokrata koji vode naš klub puneći im džepove dok hranimo svoju strast. Ozbiljna manjina, ona čije se uzbuđenje svodi na pevanje karaoka po barovima petkom uveče i brzi sex, nam se smeje…porodice nas sažaljevaju i opravdavaju.
Međutim, umemo li da se ponašamo kao oni koje preziremo?
Kao ljubavnice koje spoznaju da je mecena presušio?
Kao nezahvalni naslednici u trenutku kada shvate da su roditelji proćerdali porodično bogatstvo?
Kao dete sa druge strane stakla, dok zuri u nedodirljivu igračku u izlogu?
Vera? U dobru i u zlu? Do poslednjeg daha? Ruka u nevolji? Dok nas smrt ne rastavi?
Ništa od toga, navijači Milana su peticijom pokazali kako funkcioniše uzročno posledična veza između bogatog skorojevića i prljavog novca kojim je kupio divljenje svetine. Berlusconi nije moj omiljen lik (pročitajte nekoliko blogova posvećenih klovnu sa snažnom ambicijom da upravlja cirkusom). Smatram ga za sramotu moderne Italije, nekoga ko svojim ponašanjem poništava svu divnu lepezu vrednosti na kojima je građen moj omiljeni period istorije, renesansa. Međutim otimano od naroda ulagao je u obnavljanje posrnulog Milana, institucije koju je urušila prevelika ambicija početkom osamdesetih. Milan je fancy, namirisan brazilskim znojem, našminkan i opasan. Oni su neko ko je Juventus poslednjih 20 godina terao da se nikad ne zadovolji postignutim. Moje veliko poštovanje za diavole (ne i Berlusconija) deo su ubeđenja da nema zadovoljstva u pobedama nad nejakima i glupima, kakav je recimo klub sa kojim Milan deli San Siro.
Udaljio sam se…dakle, grupa od par hiljada bitangi koji su svoja lenja dupeta pomerali jedino kad su slavili silne evropske titule (tamo nema često Juventusa, pa je nešto lakše pobeđivati), zahteva od vlasnika da proda klub. Razlog je što Berlusconi nije spreman da spuca 150 miliona u neravnopravnu trku u osakaćenoj Serie A gde će Nosferatu Collina odlučiti prvaka. Navijačka kratka pamet je nešto sa čim svaki klub mora da računa, gladne oči i želja da se rupe u svesti ispune ohološću pobednika su svakodnevica velikih loptačkih društava. Stvorili su ambicijom na hiljade čudovišta koja treba hraniti iz sezone u sezonu. Nigde se tako brzo heroj ne uvalja u blato kao u fudbalu, nigde takva brutalnost i kazna ne snalazi nemoćnog i istrošenog kao u predivnoj igri.
Kada ti uvale sat i sliku i aplauzom te pošalju u istoriju, ako se dovoljno brzo ne odvučeš ka svlačionici rizikuješ…plebs traži nove junake i nema vremena za sentimentalnost.
Uvek sam se trudio da ne mrmljam u bradu kada osetim kako Pavel Nedved diše na škrge u poslednjim minutima utakmica, kada je Paolo Montero sve češće gledao u brojeve na leđima napadača, kada Ciro Ferrara svojim naočarima ilustruje činjenicu da ne vidi loptu ispred nosa. Često se gadim dok legendu razvlače po pogrdnim rečenicama koristeći priliku da se smeju tuđoj nemoći.
Mi u Juventusu nemamo sindrom rossonera. Nas vode amateri koji novac koriste da bi prikrili sopstvenu nemoć. Njihova dilema nije da li da isprazne bisage već kako da to učine na što gluplji način.
Zmije u džepovima rossonera makar će sačuvati čast i ujesti neprijatelja…naš problem je veći, naš će novčanik nakon rasipanja prekriti paučina i prašina, kao one napuštene gradove na Divljem Zapadu. Na putu ka toj propasti stoje još jedino NAVIJAČI…sa svim svojim nesavršenostima i manama…prihvatili nas ili ne.
