Piskarala
Mene većina sportskih novinara podseća na onaj besposleni narod što se okupi na mestu nesreće dok iz smrskanih automobila izvlače beživotna tela i razmazuju krv po asfaltu. Eto, oni su to, nepozvani gosti na strašnom sudu, nemi svedoci tragedije čija radoznalost prevazilazi i poslednju granicu nekulture. To je nešto više, fascinacija lošim stvarima koje se dešavaju drugima.
Ako bi povukli paralelu između prolaznika koji tura nos u tuđu muku i piskarala koje se muva oko svlačionica i udiše znoj dobro plaćenih idola omladine, i jedni i drugi su tu igrom slučaja. U džepovima nose puno nerazumevanja za situaciju i događanja oko sebe, ali to ih ne sprečava da nađu svoje mesto na pozornici. Pokušavaju da se uključe u raspravu, komentarišu, svedoče, drže stranu jačemu.
Dobro reći cete, “ali, novinari su plaćeni” dok su besposličari na mestu saobraćajne nesreće volonteri…pa, i niste u pravu, uvažena pera se ne oštre na novac, vec čašicu, parčence hleba, malo masti na dnu tanjira. Za isti takav iznos slučajni prolaznik ce svedočiti u vašu korist, kleti se u najbliže da je baba koju ste povezli na haubi pretrčavala ulicu u devedesetoj godini.
Ta časna profesija ne priznaje geografske odrednice, mentalitet pojedinih naroda, razlike u jeziku i ostale stvari koje bi pomogle da se napravi nekakva klasifikacija. Kalup je jedan, horda polupismenih koji nemaju pojma o čemu govore ali zauzimaju gard čim osete da im neko ne može uzvratiti. Kruže oko lešine, razbeže se kad primete lava na kilometar, zadovoljavaju se ostacima mesa na kostima. Stado apologeta krstari medijima, sluša naredbe, svira po narudžbini…obraz su odavno zaboravili po čekaonicama svoje mladosti, koju žele da zaborave.
Neke sportske novine su rudnici gluposti i ljudske zlobe, prepleteni interesi klanova koji pišu pravila…
U Italiji Gazzetta dello Sport se pretvorila u fanzin Intera, čak i večito protivna rimska pera više ne utapaju u glupe tekstove nerealnu ambiciju da se Roma i Lazio približe bogatim klubovima sa severa. U Srbiji kafanska bratija na platnim spiskovima tajkuna pokušava da nesrećnog Sinišu Mihajlovića zakuca za klupu državnog tima. Sa sadašnjim selektorom ne postoji mogućnost sklapanja dilova i činjenja malih usluga onima koji sebe pompezno nazivaju vladarima javne reči…Clemente ne govori srpski a u našim krajevima se španski uči gledajući meksičke sapunice, koje nikada ne govore o fudbalu.
Znate ko je Siniša Mihajlović? Jedna sjajna leva noga koja za razliku od terena ne pomaže u životu posle fudbala. Neko kome su četiri mobilna telefona pojam statusa a vezivanje za ratne zločince i propali komunistički režim pogrešan način da nas obične smrtnike uveri da pripada jednom narodu. Nisam siguran da li je to što sam Srbin hendikep ili prednost, ali u mom stomaku neko ko se grabi za italijanski pasoš izaziva mučninu dok se busa u grudi ističući svoju nacionalnost. Ali da ne dajemo mnogo važnosti bivšem fudbaleru koji nema ideju šta će raditi sada kada su aplauzi utihnuli…on je samo kandidat bučne gomile koja želi da vrati iluziju da o nečemu odlučuje.
Novinari su poput nekih navijača, smatraju da im nešto pripada. Relikt komunizma i samoupravljanja…lažni osećaj nadmoći.
Već sam pričao o njihovom mestu u povorci koja prati vladara? Vuku se u pozadini gutajući prašinu koju diže svita, mesto im je na repu, uz kuvare i ostale sluge…iza ubogih sviraca, trbušnih plesačica, gutača vatre, ljubavnica koje stare i izlaze iz mode ali im još to nisu saopštili…
Setite se ovoga svaki put kada uz espresso otvorite novine sa kojih se još cedi boja i koje ostavljaju olovo na rukama ali i u duši…biće vam lakše da donesete sopstveni sud o stvarima koje vam znače.
