Ne volim Ruse. Tamo je ljudski život jeftin poput kamenjarke na Pigalu. Država liči na ogromno stopalo koje nemarno gazi mravinjak. U Rusiji se ratovi vode kroz alkoholna isparenja, soldati staklenih očiju pokušavaju da pobegnu na nebo u drušvu civila. Svi su šrafovi jednaki, uniformni i lako zamenjivi.
  Postoji i manjina koja je okusila božanski nektar usput silujući majčicu zemlju, cedeći i poslednju kap mleka iz njene utrobe. Takvi imaju tapiju na tuđe živote, u dokolici kupuju klubov i rasipaju ukradeno. Kako je jedan od njih rekao, ljudski vek je kratak a nikada ne znaš koliko ćeš trajati. Ždere se sa trpeze koja se ne prazni, jedino će se podbula lica ugojenih gostiju menjaju. Za svaku stolicu red je dugačak, ista je predstava na repertoaru, no monarhu ponekad dosade isti glumci. Angažuje nove amatere, čisto razonode radi. One potrošene obično stave u kavez, za primer i zabavu dokonog plebsa.
   Zato je ono remek delo čoveka koji je veliki koliko i klub za koji navijam važan. Da pokaže da primitivizam uvek ustukne pred jačim od sebe. Da naglasi da delo majstora vredi više nego milioni dolara što bazde na gas. Da stvari postavi na svoje mesto, da zatvori vrata dvorova skorojevićima bez pedigrea.
   Dug je put do Sankt Petersburga, do tamo se i avioni umore. Imaće o čemu da pričaju. Uz gledanje u dupe moskovskih klubova, jednu jeftinu pobedu nad Bayernom ovo je ključni detalj njihove istorije. Raison d’etre siromaška koji hoće da pukne od prežderavanja. Samo su stavljeni tamo gde im je mesto.
   Pinki je video Tita, Rusi su videli Del Piera…dovoljno za jedan život.

This entry was posted on Friday, September 19th, 2008 at 10:44 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.