Pestis
Internacionalni vikend? U mom poimanju stvarnosti subota i nedelja bez klupskog fudbala su neizostavni sadržaj Pandorine kutije i pridruženi jahači apokalipse. Stanje u koje zapada individua zaražena ovom neizlečivom bolešću počinje beskrajnom dosadom, besciljnim gledanjem jutarnjeg vikend programa koji na svim televizijama sveta počinje i završava se gomilom životinja pred kamerama i izveštačenom brigom voditeljke za nervozne pse, smorene mačke i papagaje – kamiondžije čiji se vokubular svodi na izgovaranje gazdinog imena i pominjanje komšijine keve.
To su simptomi bolesti opakije od kuge i podmuklije od sifilisa…boljka stiže periodično, obično subotom kada gospodari iz UEFA dozvole robovima da klupske boje zamene za dres domovine i posetu porodici iz pasivnog kraja. Tada se zvezde vraćaju korenima, ‘igraju za narod’, iskoriste odsustvo od kuće da potraže mir na reci ili ti velikoj vodi (čitaj splavovima)… druže se sa navijačima (koji su sasvim slučajno ženskog roda, imaju malo godina a mnogo želja koje se ostvaruju stranom valutom). Ali pustimo nacionalne junake da se opuste, oni su na pomenutu bolest imuni. Šta je sa nama koji se osećamo kao tifusari u partizanskim filmovima ?
Jedini lek, koji makar olakšava paklene muke, je isforsirani patriotizam. Za nas provincijalce on podrazumeva subotnji izlet do sivog grada koji sebe voli da naziva belim, pevanje himne koja za promenu nije posvećena u krvi nestaloj nakaznoj državi, nerviranje zbog činjenice da podbuli junaci ne liče na one sa televizije koji u trulom kapitalizmu igraju za novac, kasna večera u motelu na magistrali i kasno ustajanje u nedelju.
Loženje na nacionalni tim, ma gde imao nesreću da se rodiš u mladim demokratijama izgleda sve smešnije kako vreme prolazi. Stadion je sve prazniji, narod voli pobednike pa u nastupu ludila proglasi tenis za nacionalni sport iako recimo, moja domovina ima tradiciju u toj veštini koliko i Saudi Arabia u ritmičkoj gimnastici.
No, primanje na reprezentaciju i u drevnim republikama poprimilo je farsične elemente. Moj rezervni tim, Italia je danima pretio Francuzima čiji je selektor par nedelja ranije, poteran nekim kompleksima iz bliže i dalje prošlosti okarakterisao podanike starog Rima kao varalice i provokatore. Podsetio je da je kategorija pravde u Serie A relativna i da se dosluh sa sudijama posmatra kao deo igre o kome se ne govori, a ne krađa…
Šta se dogodilo? Izbio je rat između dva suseda? Stanovnici u pograničnim delovima minirali su čuveni tunel na Mont Blancu? U San Remo su toliko glasno pevali da cela rivijera u Francuskoj nije mogla da spava danima?
Ništa od toga, deo budala na Meazza je zviždao Marseilles a timovi su odigrali prijateljskih 0 – 0, upućeni u činjenicu da Ukraina nije dobila utakmicu popodne i da će i sa bodom dva prvoplasirana tima otići na EURO 2008. Iako su danima italijanske novine patetično pozivale na čast, ponos, bitku za domovinu…jebi ga, sigurno će Del Piero i Trezeguet, Zambrotta i Thuram, Toni i Ribery ostaviti po strani prijateljstva iz klubova i pokušati da zadovolje napaljene morone? Aha, sigurno…videlo se sinoć kada je jedan veliki uzdah olakšanja otperjao u nebo iznad Meazza…spakovali su po bod u autobus, izljubili se i otišli u noć…
