Kup Italije?

  Postoje ljudi koji tvrde da je zanimljivije gledati kako se suši veš na terasi. Ima i onih koji imaju teoriju da je to takmičenje ukinuto krajem prošlog veka, ali da niko nema hrabrosti da to saopšti Interovim, Rominim, Parminin navijačima.

  Oni duhovitiji predlažu da se umesto pehara pobednicima dodeljuju one šarene kape i maske iskežene dvorske lude (znate one sulude igračke kutije iz kojih izleće odvratno lice koje izaziva noćnu moru kod dece…roditelji baš znaju sa se zabavljaju).

   Dakle, da vas ne davim više, Coppa Italia je zabava za budale, toliko nezanimljiiva da nijedna TV nije želela da plati prava prenosa pa su nekako namolili državnog emitera RAI da popuni dva sata programa. Domaćice su se malo bunile, napaljena omladina umesto neke lepe voditeljke je prinuđena da provede veče uz glupi izraz lica Claudija Ranierija al’ eto…kažu, viši interes je u pitanju.

    Moja sećanja (teško je imati sećanje iz preistorijskog doba, mada se za Hanu trudim da sačuvam koju mrvicu memorije) za kup, su vezana za besomučno upinjanje igrača sa klupe i ponekog talentovanog omladinca da Lippija ubede da im je mesto na terenu. Navijače nisu mogli da uvere u svoje namere jer niko nije dolazio da gleda. Možda smo osvojili i neki kup u to vreme, ne znam a i ne zanima me. Ondašnjim ozbiljnim baticama je to značilo slobodan dan i odmor od lopte…niste stvarno valjda mislili da bi se neko drznuo da Zidanu predloži da slobodnu sredu provede tako što će rizikovati da mu se neki nesrećnik iz Reggine potpiše na koleno. Navijačima je kup uvek dobrodošao. Prilika da uverimo okolinu da nismo beznadežni slučajevi. Da izvedemo devojke, izađemo sa prijateljima koji smatraju da Del Piero nije baš sišao na ovu jebenu planetu da nas spasi, da se drage osobe oko nas učine važnim i voljenim.

    „Ah kako je divan, izveo me je na večeru iako Juventus igra protiv Intera“.

    Stidim se, al’ je tako…nikad niko nije posumnjao u iskrene namere. Večera u trenutku dok Inter u punom sastavu pokušava da pobedi posle 10 godina na Delle Alpi rezervnu postavu Juventusa? Cijena, prava sitnica…za slobodu koju ću kupiti svaku narednu nedelju i svaku sredu u kojoj pokušavamo da skinemo prokletstvo Champions League.

     To je bila namena kupa Italije. Da zadovoljimo okolinu, podsmehnemo se ostalim klubovima i eventualno sutradan saznamo rezultat ako je noć bila burna.

     Al’ menja se dragi moji, sad smo mi oni kojima se smeju i to ne našom krivicom. Da se pravi lista najgorih trenutaka u istoriji kluba,  okretanje leđa stečajnog upravnika Cobolli Giglija dok su se izvodili penali protiv Napolija bi bilo u top deset. Neupućeni penzos je pljunuo na istoriju, kao i svi glupaci veruje da ona počinje u trenutku kada je on kročio na stadion, pre par godina.

     Trenera koji je maltretirao Del Piera i još nekolicinu igrača da se valjaju po blatu 120 minuta u beznačajnoj utakmici ne krivim, njemu je kup jedina šansa da poveća ček od penzije. Baš taj sedokosi, klimoglavi tupan je sedeo na klupama ekipa koje su devedesetih osvajale kup, kartonski trofej koji izražava prezir i pečat prosečnosti. Za njega je današnji Juventus, nekadašnja Parma ili Fiorentina…PROSTO, MATORA BUDALA SVODI STVARI NA SVOJU MERU. KAD U POZNIM GODINAMA NE MOŽEŠ DA SAŽVAĆEŠ BIFTEK, TI U NEDOSTATKU VEŠTAČKE VILICE SRČEŠ SUPICU…ako razumete, šta hoću da kažem…jednostavno, svestan si svojih ograničenja.

    Promenio sam se i ja, gledao sam, doduše, ne sa mnogo zanimanja, sa drugarom u kafiću. Ni njemu nije bilo zanimljivo, navija za Milan i nije mu jasno što se igra kup…pitao je od koga su oni ispali…

    Panta rei, dragi moji, zaista sve teče i menja se…

This entry was posted on Friday, February 6th, 2009 at 6:55 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.