Hana je dobro, hvala na pitanju. Upija dah novog života i čini nas boljim ljudima. Slikamo se do besvesti, nećemo da zaustavimo vreme, ali ponekad, dok osluškujem srce moje juventine, padne mi na pamet da je nevolja sa srećom što se njene čari ne cene dovoljno dok ne postane prošlost. Nekako bi da istetoviram svaki tren u sećanju, bojim se da će mi sadašnjost iskliznuti iz ruku.
   Svet je u najboljem redu.
   Gledati ste Inter? To je zvanično najgora družina na planeti. Naoko nespojivi skup mazohista na tribinama, gubitnika na terenu i pokraj njega, prljavih parajlija okruženih ružnim ženama u VIP ložama. Dvorska luda se grebala za penal u pokušaju da nasmeje vladara…pisao sam na ovom blogu o Materazziju, nema se potrebe ponavljati. Dobro je da klipan glupog lica nije ni shvatio šta je uradio…veća je šansa da naredne nedelje ponovi ofucani geg i još više unesreći patetičnog Morattija.
   Nemojte me pogrešno shvatiti, ne navijam da Roma osvoji lo scudetto…to je kao birati između lepre i kuge, međutim, uživanje u očaju koji isijava iz nezdravog lica Roberta Mancinija nema cenu. Neka pozajmi malo rumenila sa lica svog pomoćnika, jedrog Slavonca koji je karijeru proveo na pogrešan se način upinjući da dokaže da je Srbin.
   I ostale stvari su u savršenoj harmoniji, u izboru između sumraka i mrkle noći na mom parčetu planete izabrali smo manje mračnu varijantu. Sad, hoće li se naš krik pretvoriti u svitanje, to me nemojte pitati. Nemam pojma a i Hana je svakako prioritet.
   O Juventusu?
   Kod nas cirkus radi u tri smene, klovnovi su na alkalne baterije. uopšte se ne umaraju. Budale čak pomišljaju da Giovinca proslede na Siciliju u završnom činu uništavanja kluba. Nekad smo bili dreseri, sada smo u ulozi poslušnih lavova. Ne nerviram se…šta bih radio letos?
   Ciao…

  Potrazi za srećom je kraj, poslednja velika misija jednog sasvim običnog života je okončana. Kuglica se zaustavila na mom broju. S ponosom Vas obaveštavamo da je jutros oko 7.15. juventina Hana otpočela svoju odiseju među smešnim velikim ljudima. Ex trudnjača se dobro oseća, nosila je teret velikih očekivanja sa osmehom.
  Jedna juventina više…jedan maleni gobbo u kome će se roditi osećanje nadmoći…
  Počinje…

  Dobro je da se ovoj nedelji nazire kraj, prosipala je loše vesti kao bekrije hiljadarke pred kafanskom pevačicom. Trovala nadu kao onaj Sadamov kadar (zlikovac što su ga zbog satiranja Kurda bojnim otrovima zvali “hemijski Ali). Dani su odbijali da siđu sa scene kao ostareli glumac što ignoriše neukusna dobacivanja iz smorene publike. Danas moja varijanta hrišćanstva, na Veliki Petak, tuguje nad stradanjem Gospoda našega, u tišini se spremajuću da proslavi njegov Vaskrs.
 

   Tamo u ponedeljak, španski mediji su nas plašili povratkom Zambrotte u Juventus. Juda koji je nekada prljao sveti dres bi mogao na mestu gde je primio srebrnjake da se ponovo pojavi u junu…nije stigla potvrda, nije bilo demanta, naša uprava kao i uvek sa spuštenim pantalonama je stisnula zube i ćuti,ni glasa ne pušta
  Trpi ili uživa?
  Ne znam pouzdano, ali verujem da Gigli, Secco i ostala bulumenta upražnjavaju sado - mazohizam, aktivno učestvujući u prljavim igrama kao robovi pod bičem Morattija, Colline i ostalih gospodara propalog calcia. Gore nego Max Mosley, ova bratija je pod kontrolom tamnih odeljaka sopstvene mašte. Ako im se onaj što je Juventus izručio modernim Pontius Pilatima pridruži, jasno je da je klub mrtav. Zajedno su ga zakucali za krst i puštaju da krv nas gobbija natapa istoriju, sa željom da je zauvek izbrišu.
  Sredinom nedelje prihajala je vest da ćemo ponovo biti bičevani, u novom nastavku calciopolija. Ovaj put nećemo završiti u izgnanstvu po selima širom Italije ali ćemo silovanu dušu morati da otkupimo novcem. Postoje dve verzije, jedna je da se naši gospodari plaše tigra od papira kakav je Juventus, druga da je ovo samo finalni čin porno filma u režiji bolesnih naslednika Agnellijevih koji se potpisuju sa Elkann i u svom američkom preduzetničkom duhu žele da se oslobode slepog creva svog korporativnog carstva.
    Ko zna gde je verita, ali  u svakom hardcore filmu zna se ko će na kraju ostati crven i rasčupan…i koga bole određeni delovi tela…
   Ma dobro je samo kad sledi odjavna špica, bol će uminuti…uvek tako biva.

  Slika prva - “crno - belo seme i zanimacija za zube” Sećate se onih veštački napumpanih utakmica između policijske i vojne sekcije koje su poslušni proleteri krstili derbijem. Ono kad dva tima sa petokrakom na grudima uveseljavaju narod, a piskarala se prosto nadmeću ko će više nakititi jeftinu predstavu za siromašne. Cirkus je imao neki smisao dok su u repertoar bili uključeni i sadašnji zapadni susedi. Papazjanija sa klovnovima, lavovima, tetkom na trapezu, čovekom - slonom, bradatom ženom mogla se i progutati kao kvalitetna zabava, danas je ostala prljava šatra a od životinja hijene i miševi. Show must go on, ali danas samo neinformisane naivčine kupuju karte za predstavu netalentovanih cirkuzanata.
 Quanto costa ili koliko treba platiti za mučenje lopte i neartikulisane glasove diletanata koji se previjaju po livadi što ih podseća na zavičaj? 
  Ako je verovati tvrdnjama ortaka zalutalog na stadion, kartu je prodao za dve kesice belog semena i fišek kikirikija. Neki ga je compagnero ostavio na cedilu, odnosno dobio iznenadni napad zdravog razuma i nije došao na utakmicu. Karta viška je uvaljana u naturi, pokušao je da iskamči par stotina nestabilne domaće valute…tamnoputi internacionalac se samo nasmejao, takve fore kod njega ne prolaze, dobro je upućen u odnos ponuda - potražnja i tanane niti crnog tržišta…realna cena su par otužnih semenki i buđavi kikiriki. Ima tu simbolike, i bez “gimnastike za zube” u ustima nakon utakmice petokrake i uvelih boraca za slobodu ostane upravo ukus gorke soli i plesnivog sira…i neprijatan miris prevare.

  Slika druga - mreža

 U mojoj izgnaničkoj rupi, tamo gde stvarnost suviše često kroz istoriju podseća na kasarnu, su opšti izbori. Bira se pacovska skupština, veće kanalizacije, glodarski odbori svih vrsta, predstavnik za odnose sa mačkama…ma svi se nešto kandiduju. Već sam jednom objasnio da su biranja u ovim krajevima odluka između gutanja i mirisanja govana, ali to na kraju krajeva nije bitno za ovu priču. Neki promašeni ljudi, što će u slučaju da ih ne izaberu završiti njuškajući po kantama, okupirali su trgove, medije, kafanske stolove, parkove i utvrđenja normalnog života. Kao i svaki zavojevač pokušavaju da podmite robove poklonima. Kada zadobiju poverenje najebaćemo…ti ćeš najebati, ja ću najebati…svi zajedno ćemo da spustimo pantalone. Do tada, darovi i keženje koje otkriva stah od zubarske stolice su put ka srcima apatičnog stada. Deca nisu pošteđena, pre neki dan su im poklonili tenisku mrežu uz obećanje da će, ako ih njihovi roditelji izaberu, napraviti i teniski teren. Jebi ga, znam da se poklonu u zube ne gleda, ali nekako bih više voleo da mi ispod prozora dosađuju klinci koji igraju na male, nego dok se raspravljaju da li je bio aut, u nedostatku “oka sokolovog” i sudije na visokoj stolici. Znam, ništa ne uspeva kao uspeh, i ostala poetska sranja, ali veća je šansa da će se  novi Del Piero roditi negde u Batočini, nego što će Srbija iznedriti još jednog Đokovića. Tenis je zabava čistunaca, investicija bogatih, nije to zapisano u DNK seljaka na brdovitom Balkanu ( jebo te, baš sam poetičan, ponedeljkom u ranu zoru).
  Pro Soccer Evolution ( u Srba popularno nazvan PES ) je danas jedini kontakt klinaca sa fudbalom, na žalost, kada se zajebu i izađu na pravi teren, ne postoji joystick kojim se daje pas u prazan prostor. Umesto pritiska na trougao moraš da koristiš mozak. A nove generacije sa tim loše stoje…
  Pre neki dan sam bacio pogled na obližnje igralište…slika rumenih nezdravih debeljana koji na prelazu iz detinjstva u mladost prave smešne pokrete. Neće se baš naigrati, ni pred svojim ni pred protivničkim golom, ni pred devojkama koje igraju bunker.

   DA BOG DA CRK’O FUDBAL KAD GA SVAKO IGRA.

  Unapred ću vam se izviniti na nepristojnosti, ali prethodni stihovi (kada pogledam svoja jaja, vidim Busha i Berlusconija), u stvari odslikavaju surovu stvarnost koja je na prelazu vekova eskalirala atentatom na nevine. Žrtve kolektivnog ludila su imale nesreću da se u pogrešno vreme postanu zatočenici monstruoznih kula bliznakinja. Odmazda koja je usledila, rukovođena slepom mržnjom ali i odsustvom plana i jasne slike o tankoj niti između krivice i pripadnosti drugom narodu, rasplamsala je zlo u ljudi, stegnutih za jaja upravo jedinim mogućim, opšte prihvaćenim društvenim ugovorom, o slobodi pojedinca koga ograničavaju ista prava drugih. Sporazum jedinki, strahom za egzistenciju upućenih jedni na druge, više ne važi. Nasilje kao pojavni oblik je samo posledica činjenice da su glupi i ludi seli za kormilo opasno nagnutog broda…da povlače konce krpenih lutaka unutar kojih se nalaze naše nesavršene duše.
  Dok je dugme na dohvat mesnatih prstiju lečenog teksaškog alkosa niskog koeficijenta inteligencije i ljudi poput fašiste u pokušaju koji smatra da džakovi eura predstavljaju ulaznicu za tajno društvo šarmantnih, svet je opasno nagnut na prozor vagona, mala nepažnja, glupost koju pomenuti poseduju u izobilju i završićemo na šinama, pod vozom.
  O Berlusconiju smo pisali (vidi blog Stadion ti se klanja…IMPERATORE), da nema ambiciju da upravlja stvarima, njegov primitivizam zaodeven u budalasti nagon da uvek kaže ono što misli, ponekad bi delovao simpatično. Ovako, sama pomisao da, sitni prevarant sa talentom za kupovinu propalih fabrika i njihovu udaju za naivčine svih vrsta, ima pravo odluke, je zastrašujuća. Mislite da razmišlja o sinovima svoje zemlje čija se krv mešala sa naftom koju iračka zemlja bljuje iz svoje utrobe? Verujete li da mu je stalo do masa sunarodnika koji se već osećaju kao slepo crevo razvijene Evrope. Danas je Italija sjajno mesto da provedete odmor, ali i loš izbor za život. Svakodnevica su renensansni gradovi koji se guše u smogu i mirišu na očaj ljudi  suočenih sa istinom da se od rada više živeti ne može. Stvarnost udara tamo gde su Latini najslabiji, u “dolce vita”. Lep život je privilegija patricija, plebs grca, daleko od očiju ljudi poput Berlusconija. Od novca se obično nadujete, koža postane neosetljiva…tokom proteklih godina Silvio se pucao Botoxom ne bi li zaustavio vreme, to je dodatno pečatiralo njegov obraz.
  
   Zbog čega sam vam ovo pisao?

   Klubovi poput patetičnog Intera, tragičnog Torina, besmislene Fiorentine - ti veliki potrošači ljudskog vremena i nerava svoje bandiere obično ostavljaju kraj puta, uflekane vremenom i nagrižene stalnim raskorakom između želja i mogućnosti. Kad kažem “bandiera” ne mislim bukvalno na zastavu već simbole, recimo igrače koje vernost okameni u istoriji kao njen sastavni deo. U poretku stvari koje mali i neuspešni lažno prikazuju kao stremljenje novim tokovima, krije se pokušaj da se zataška surova stvarnost. O bacanju u blato i valjanju u katranu i perju fudbalera koji su uspeli da zapuše nos i duže se zadrže u svlačionici recimo Intera, poput Adriana i Vierija, već smo govorili na ovom blogu. Prosuli su najbolje godine i ostali na repu velikih događaja, izbačeni u more kao slepi putnici. Jadni klubovi za koje su igrali samim podsećanjem na njihove biografije iznova moraju da se suoče sa svojom promašenom egzistencijom.
   Kako to da vam objasnim? Rizikujući da me ženski deo posetilaca bloga (ako takvih ima) proglasi za šovinistu, pokušajte da zamislite sredovečnog gospodina koji svakog trenutka u glavi ima neugledni lik neke devojke za jednokratnu upotrebu sa kojom je savladao osnove seksa. Te učiteljice “STVARI O KOJIMA JE NEZGODNO PITATI” svakako nisu odvajale vreme od modnih pista ili časova etike, kako bi vas uputile u određene tajne. Vreme je kasnije popravljalo ukus ali se neke slike mladosti ne mogu izbrisati, makar bile zaodevene u alkoholna isparenja. Zar nesrećni Massimo Moratti svakog jebenog dana treba da sreće nekoga ko mu je ispraznio novčanik i umesto pobeda doneo retku privilegiju da ispadne glup u trenutku kada se učini da je blizu cilja (za one koji slabije pamte, neka se raspitaju o tome šta se dogodilo 5. maja 2002. godine)?  Kada ne mogu da se suoče sa stvarima neki ljudi su skloni tome da ih sakriju na dno fioke ili jednostavno ostave na đubrištu. Zbog toga se u Interovoj ili Torinovoj enciklopediji uspeha (što su najtanje knjige na svetu) ne može naći pojam klupske legende. Nema takvih, suviše podsećaju na lošu vest koja se emituje iz dana u dan. Neprijatne istine se uvek guraju pod tepih, nažalost po neke, u njihovim prostranim klupskim prostorijama mesta nema, pa se neželjeni podmeću smetlarima koji ni sami ne znaju šta bi sa njima. Neke poput Adriana, preko klinika pošalju na drugi kontinent, postoje likovi kao što je Vieri čiji se mobilni telefon koristi za ucenu…prisluškivanjem je naveden da javno demantuje da je ikada igrao za Inter. Zajebavam se, ali klubovi koji proždiru ljudsku sreću apetitom termita pokušavaju da unište dokaze. Stanovnici eks komunističkog lagera će se verovatnp prisetiti užurbanih brkatih činovnika tajnih službi koji užurbano iznose gomile papira i spaljuju ih u strahu od zapenjenog naroda. E to vam je ista stvar kod nekih fudbalskih klubova.

  Mi drugi, privilegovana manjina, slavimo. Sinoć je capitano oborio novi rekord, prešao Gaia Scireu po broju mečeva u svetom dresu. Ale je odavno stanovnik u dvorani večnosti, sinoć se samo proizveo u predsednika skupa stanara, predsednika kućnog saveta besmrtnih… ili tako nešto. O njemu smo već pisali i bojim se da niko dostojan nije čak ni da se bavi njegovim rekordom jer se on za razliku od drugih nije pretvorio u karikaturu niti mu kao ostarelom bokseru izvode preplašene amatere u ring kako bi mu omogućili da se dokopa rekorda. Ili je Del Piero našao druidski eliksir za zaustavljanje vremena ili je sredio da mu u nekoj mesnoj kancelariji u Crnoj Gori izdaju pasoš da je stariji nego što jeste (obično je slučaj obrnut). Izgubili smo u Palermu ali nikoga nije bilo briga, jedan smešni sicilijanski klub će, ni kriv ni dužan ući u istoriju. Teško će ko pamtiti da su dobili Juventus, no imaju privilegiju da se na njihovom stadionu pisala stranica najveće fudbalske priče u calcio.
  Nema potrebe da mu čestitate, kod njega se stvari ne mere običnim ljudskim kriterijuma i postulatima čovekove egzistencije …on sam je nešto više, ne traje, već je besmrtan. Van kategorija koje obični navijač može da pojmi. Jednostavno ALE DEL PIERO.

  Dan posle onoga što su gobbi širom sveta doživeli kao katarzu dvoumim se da napišem ono što stvarno mislim. Interovi fudbaleri su poput miševa kojima je u jednom mračnom dobu italijanskog fudbala zapalo da šegrtuju na vrhu nadajući se da će postati pacovi. Ne ide im baš…istina, njihov najbolji igrač liči na kombinaciju Splintera (premudrog učitelja ninja kornjača) i loše stilizovanog glumca iz nemačkih porno filmova osamdesetih…no to je i najbliže što će neko od sinoćnjih gubitnika prići pacovštini.Naime, kolonija Argentinaca uz ponekog stida vrednog Srbina, ostaće samo družina ekperimentalnih miševa, žrtvovana  u očajničkom pokušaju ludog Maxa Morattija da pokaže senima slavnog oca da se nešto čega se dohvati može pretvoriti u uspeh, umesto u pepeo.
  Dosta o Interu, ovo nije blog o ljudima koji leže u prašini čekajući još poneki udarac u natečenu zadnjicu…ovo je priča o putevima koji su pred nama.

  Ma koliko juventini uživali u pobedi na Meazzi jasno je da stojimo na raskrsnici, stiže vreme odluka…pomoć prijatelja zaboravite, ’stile Juve’ podrazumeva da si na kraju dana sam, leđima uza zid… to je konstanta u našoj velikoj istoriji. Savezništva nam ne idu od ruke i to je dobro… kada ovlada tmina jedini svetionik koji imamo je naša istorija. Uzmite tu prašnjavu knjigu koja nema baš puno nesrećnih poglavlja, tamo negde je putokaz.
  Ovo su ishodišta naše odiseje :

- Postaćemo Inter
- Obolećemo od sindroma ‘Little big Horn” 
- Sakrićemo se pod neprijateljske skute
- Uzvratićemo udarac

  1. Znam da je teško postati Inter, potrebne su decenije ponižavanja, pohađanja raznih seminara za klovnove, večernjih kurseva gledanja u dupe boljima od sebe, savladavanje drevnih veština zabijanja glave u pesak i traženja opravdanja, besomučno prelistavanje knjige “Kako propasti u 100 lekcija”. Slažemo se da je ovo malo verovatan epilog…teško bi čak i Ivici i Marici iz one bajke bilo da zalutaju na takvu stazu… ALI neki sitni koraci ka provaliji su napravljeni, počev od komičnog prelaznog roka preko pisama i upozorenja da nećemo trpeti više da nam Collina urinira na glavu (iako smo mu dopustili da nas ponižava na sve druge načine) do genijalne ideje da moramo da budemo simpatični pobednici (o tome sam već pisao, ilustracije radi da ponovim da nam je neobično bitno da se boja kupaćih gaća dopadne ajkuli koja se mota oko nas). Priznaćete da ste zabrinuti?
 Neka mi dobri Bog oprosti, no jedna od prvih misli nakon inicijalnog ushićenja sinoćnjom pobedom mi je bila ŠTA AKO JE OVO POČETAK SLIČAN ONOJ POBEDI INTERA OD 3 - 1 NA DELLE ALPI pre nekoliko godina, radovali su se kao dete bomboni, a na kraju balade ostali zaglavljeni u blatu, musavih lica i zapišanih cipela.
  No da ne malerišem…biće da je to samo glupa podudarnost.

 2. Sindrom “Little big horn” je varijanta logorske vatre, to jest indijanski lament za slavnom prošlošću. Svaki put kada prizovemo dominaciju Moggijeve ere kao opravdanje za trenutno gledanje u majmunske zadnjice Tottija i Mancinija postajemo melanholični urođenici. Nevolja sa sadašnjošću braćo je što ona, kao presudni argument u večitoj borbi sa onim što je prošlo, uzima budućnost…naime bliža je onome što će tek biti i svežija u pameti svih nas. Zvuči komplikovano… ali onaj kome sudija podiže ruku u ringu je u svesti zapenušale publike uvek heroj, prethodni nokauti koje je napravio poraženi izgubili su se u magli bliskog susreta sa podom. Kada ga polože na nosila gomila ga sažaljeva i ne priseća se bitaka koje je dobio. Valjda zbog toga u onim suludim anketama za fudbalera veka obično pobedi neka bitanga koja u tom trenutku uveseljava okupljene. Lavove iz prošlosti pozovu da uveličaju neku proslavu ali im daju sat i sliku i pobrinu se da ne zamaraju okolinu pričajući o slavnoj prošlosti. Poenta je da dok budemo prdeli o broju titula i pozivali se na to da je treće mesto uspeh kada se vratite iz Serie B igraćemo početkom avgusta kvalifikacije za Champions League sa respektabilnim šampionom Grenlanda. L’Avvocato Agnelli je kao princip bitisanja svog omiljenog čeda postavio POBEDU, SAD I OVDE…to je jedan od postulata “stile Juve”.

 3. Ponekad se smučim sam sebi uhvativši izdajničku misao “LEPO BI BILO DA ROMA BUDE PRVAK UMESTO INTERA”…to je kao da oboleli od raka uzdahne i izgovori kao mantru : “OH KRASNO BI BILO DA KANCER ZAMENIM KUGOM”. To da li će jadnici ili budale prevladati u jednoj mučnoj sezoni je svejedno, želja svakog Gobbija je da tajfun (bez ljudskih žrtava) prekine jebeno prvenstvo i pehar ostane zakopan negde duboko, pod pepelom, kao antička Pompeja. BRAĆO, MI NEMAMO SAVEZNIKE, postoji respekt prema Milanu, dva predatora jasno znaju gde su omeđene granice kraljevstva…životni prostor nekoga, čije su kandže oštre poput naših se mora poštovati…ništa više od toga (u skladu sa tim, apelujem na svakog prijatelja koji ima pravo glasa na italijanskim izborima da pomogne Berlusconiju da izgubi…). U odnosima sa ostalima treba se voditi jednom velikom misli Niccole Machiavellija : NIKADA BOL KOJI NANOSIŠ NEPRIJATELJU NE BI SMEO DA BUDE ZANEMARLJIV, KAKO BI SE SPREČILA MOGUĆNOST OSVETE.

 4. O jedinom pravom putu…pričao sam već milion puta, da ne budem naporan :
 

- Juventus koji pobeđuje 1 - 0 uz podsticajno davanje lažne nade protivniku da mu je korak nedostajao da ne izgubi
- Juventus sastavljen od vernika iz naše parohije…koji govore italijanski i klanjaju se jednoj boji
- Juventus čiji je trener dostojan žuljevite klupe na kojoj patiš u svrhu pobede
- Juventus koji Brazilce viđa na posterima ili na nosilima  nakon što ih je pomilovao Giorgio Chiellini
- Juventus u čijoj svlačionici dominira italijanski jezik uz par lako prilagodljivih Francuza
- Juventus u kome se glamur povlači pred dosadnom pobedom
  Drugim rečima “stile Juve“. Prošlost, sadašnjost, budućnost u dve reči…

  Biti Balkanac ti uvek daje legitimno pravo da pominjanjem nečije keve izraziš neslaganje sa postupcima i stavovima njenog poroda. Taj davnašnji običaj da se verbalno izražava želja za seksualnim opštenjem sa nekom starijom gospođom je “brand” naših plemena. Psovke ljudi sa druge strane zida, koji nisu imali tu sreću da na vratu osete milovanje komunističke čizme i glad koja vas tera na poslušnost su benigne u odnosu na repertoar evropskog istoka. Mi se dovijamo ko će smisliti žešću perverziju sa tuđim majkama, nadmećemo se u pominjanju seksualnih fantazija koje bi postidele i samog Marquisa de Sadea, provodimo živote smišljajući ogavne sintagme posvećene ženama koje ne poznajemo.

Juče je Italija čitala sa usana jednog od potomaka balkanskih gastosa koji su našli utočište na dalekom severu… tamo gde su davno odlučili da se ne isplati ratovati…u skladu sa tom istinom umesto grobova kopaju po rudnicima, državu su od gospodara koji sisa krv podanika načinili slugom pojedinca čije su slobode ograničene jedino neugrožavanjem istih takvih prava okoline. Zlatan Ibrahimović tragični Pinocchio svetskog fudbala, kome ni jaki ugovori nisu izbrisali strah od gladi nasleđen genima predaka, je sipajući rafal uvreda upućenih svom treneru bio svestan da je izdajnicke reči najbolje sačuvati u sebi. Nije izdržao, pokuljale su poput lave ali se i zadržale u obliku mrmljanja… u bradi lažnog Švedanina. Da je stvarno potomak vikinga ovaj rob novca bi sasuo Manciniju frustraciju na glavu, ovako završilo se na kratkom emitovanju loših vibracija i ugušenom besu.

Nemojte slučajno pomisliti da branim Mancinija, u jednom od prethodnih tekstova njegov karakter sam definisao kao kombinaciju hijene i lešinara, radi se o čoveku koji se sam po sebi smatra lošim društvom. Bog mu je poklonio talenat Argentinca ali i narav džangrizave babe iz ruralnih krajeva, koja u svakom sledu sudbine vidi zaveru. Nikada nije stigao do velikog kluba jer su čak i šampionske ekipe Lazija i Sampdorije bile poput letnjih hitova, na njih svi zaborave sa prvim kapima jesenje kiše. To je unakazilo ionako ružno lice deteta u sredovečnoj koži…ljudi kao Mancini vape za pažnjom. Zar ste mislili da je meksicka novela koja se tice njegovog odlaska sa klupe na kojoj su mu kupovani nebitni trofeji, nešto drugo do krik neshvacenog deteta, koje i batinu prima kao dokaz da je nekome zanimljivo. Takav je zaslužio psovku i uvredu kao heavy metal bedž na jakni, lepo mu stoji i pokazuje njegovu pravu narav.
   Poenta je da merda Ibra nije neko vredan da zaradi ulogu dobrog momka u spaghetti westernu, vređanje Mancinija treba da se uvede u naredni olimpijski ciklus kao obavezna disciplina no ljude poput Ibre bi morali da diskvalifikuju…takvi su uvreda sami po sebi, pa bi stekli nedozvoljenu prednost.
   Sada će nesretnici što su im roditelji prekršili jedno od osnovnih pravila vaspitanja, time što su im dozvolili da navijaju za  Internazionale, javiti da komentarišu kako je Ibrahimović zaradio prethodnu ocenu tako što je otišao iz Juventusa u Inter. Takvi bi morali da znaju da se taj dan pod mojim krovom slavi, uz Božić i Svetog Arhangela kao dan kad je iz korpe ispala trula jabuka. Gledajući nekog nedostojnog svetog dresa, kako se šepuri kao usrani golub dok capitano sedi na klupi moje srce je krvarilo…bila je potrebna hirurška intervencija da se tumor odstrani i na sreću, preživeli smo…demon je isteran iz tela nevinog.
  
   Kad takav zasipa šlajmarom Roberta Mancinija, trener Intera je čak i simpatičan, koliko može da ti bude simpatičan Stalin u svojoj borbi protiv nacizma, ili kakva sitna lopina što ruši komunizam u želji da preotme iste privilegije i manju odgovornost. Jebi ga, njih dvojica su isti…dva gladna šakala oko tek umorenog zeca. Jasno je da smanjeni životni prostor provocira pokazivanje zuba.
    Ali kao u onim divnim BBC dokumentarcima o životinjama…U SUBOTU IM U SMRDLJIVU RUPU KOJU NAZIVAJU STADIONOM STIŽE LAV…ŠAKALI SE MORAJU DRŽATI ZAJEDNO.

   Čvrsto verujem da budale imaju tajno udruženje, nešto kao masonsku ložu posvećenih. Ta bratija svoj mentalni sklop pokušava da uspostavi kao princip funkcionisanja sveta, zapovest koja se prenosi s kolena na koleno. Znam, neko će mi od vas protivrečiti i postaviti logično pitanje : “Šta je to toliko moćno da može da bude zajednički projekt skupine budalastih”?
   E, tu grešite, glupost nije sama po sebi neorganizovana, čak slaboumni u svom funkcionisanju ispoljavaju određene zakonitosti, recimo u broju ponavljanja nerazumnih postupaka i uništavanju svega što dotaknu. Onaj mitološki kralj Mida je dodirom pretvarao u zlato, dok naša loza štetočina bilo kakvim činjenjem obesmišljava objekt svoje delatnosti. Da vas ne zamaram tananim filozofskim promišljanjima jedne, u osnovi jednostavne delatnosti…radi se braćo o tome, da se društvo tupana poslednjih dana aktiviralo i na tom polju se primećuju, što bi neki general kukavica rekao, neuobičajene i sumnjive aktivnosti. Dal’ imaju neke sektaške izbore pa se trude da se dopadnu biračima, to ne znam…ali prelistajte malo novine, glupsoni se utrkuju u ispaljivanju takvih besmislica da se i prosečno inteligentni osećaju nadmoćno. U tome je i problem, hoće da nas zavaravaju i predstave se kao bezopasni. Đavolja je to rabota, kažem ja…

Sajam gluposti je svečano otvorio bludni sin Massimo Moratti izjavom da je njegov klub najveći brend grada Milana i Italije jer je svojim poštenjem zaslužio taj epitet. Tupi naslednik imperije poznat po lošim zubima i sposobnosti da rasipa novac na provincijske igrače koji se uklapaju u vizuru večitih gubitnika, je biser ispalio pred proslavu 100 - godišnjice svog Intera. Impresivan uvod u podjednako fabulozni događaj. Gostovala je Reggina, ukrali su ponovo pobedu, Cambiasso je pao za penal negde blizu Brescie, sudiji se učinilo da je to u kaznenom prostoru i tako…izdžeparili su Calabrese koji su samo nekoliko nedelja pre toga oteli tašnu mojoj “staroj dami” to jest sobaricama koje trenutno vode Juventus… pa ih ne treba žaliti. Ima neka poslovica koju obijači kasa i pošteni otimači torbica rado navode : “NIJE TOLIKI GREH UKRASTI OD LOPOVA”. Bez obzira što se ne slažem sa njima, toplo se nadam da će Reggina i Calabrija sve sa onim odvratnim naglaskom i nerazumljivim parlanjem nečega što bi trebalo da predstavlja italijanski jezik, naredne godine igrati u Serie B. No da se vratim Morattiju…nije slučajno da njegov klub nazivaju Mensa FC, zaista tolikim brojem intelektualno nadmoćnih nijedna fudbalska akademija ne može da se podiči. 
  Stavite u istu svlačionicu lažnog Šveđanina, dvorsku ludu koja vređa tuđe majke i sestre, trenera čiji je karakter nešto između hijene i lešinara, pomoćnog trenera koji svoju nacionalnost dokazuje podržavanjem ratnih zločinaca i ljude deli na crna i bela govna, zatim čoveka kome su bacali svinjske glave pred noge kako bi mu pokazali gde je ishodište prelaženja iz Barcelone u Real…šta dobijate?
   Okrugli sto tupih i zlobnih, družinu od gluposti. Jaka je glasačka mašina Massima Morattija, sve ih je više, sa logističkom podrškom reda Ćelavih Glupana koje predvodi jedan bivši sudija… ti će promeniti sve. Vi samo sedite i gledajte.
 
  Mada, što se mene tiče jedinu pravu konkurenciju u prvom krugu glasanja Morattiju predstavlja sadašnji trener Juventusa odnosno sluga aktuelne  vlasti u mom voljenom klubu, Claudio Ranieri. On je okupacioni guverner ratom razrušenog Juventusa, našeg voljenog carstva koje je dopalo u ruke neprijatelja. Pomenuti Ranieri je toliko glup da su mu ironijom bogati Englezi dali nadimak “Tinkerman”, odnosno prevedeno na jezik balkanskih naroda i narodnosti, “Mislilac“. U želji da pobedi Morattija, u brižljivo planiranoj demonstraciji slabog uma pre nekoliko dana je izjavio da “navijači treba da se zapitaju gde je klub bio pre 15 meseci”? Da Ranieri nije “mislilac” mi prosečno umni navijači bi verovatno mislili da se zajebava, ali ne…matori tupson je mislio ozbiljno.
  To gde smo mi bili je manje više poznato, krvarili sa Juventusom u živopisnim selima koja čak i nemaju svoje mesto na krupnijim kartama Apenina…ali, bili smo ponosni gledajući kako naša krv natapa sveti dres. Seba Giovinco, Paro, Marchisio su ono što je Juventus učinilo posebnim u slomu nazvanom Serie B ( sklon sam da to čistilište doživljavam kao pomilovanje za pakao na koji smo bili osuđeni zbog činjenice da je jedan deo nas odustao od “stile Juve” jedinog pravog principa funkcionisanja sveta za gobbije širom planete). Vratili smo se u kolonama izranavljeni, ali vođeni primerom Didiera Deschampsa,, Francuza koji je deo svoje duše ali i krvavog dupeta ostavio na sredini terena na Delle Alpi. Njegovim znojem i suzama između ostalih natopljena je jedna velika era i poslednja decenija prošlog veka. Dobro je da kad pogledaš oko sebe vidiš u ratu poznato lice, saborci obično jedni drugima ne pucaju u leđa. E, tu smo mi bili…
  To gde je bio Ranieri ne znam.
   U specijalnoj klinici za ugradnju dodatne količine gluposti i bezobrazluka u moždanu masu? 
   U laboratoriji za presađivanje idiotizma specijalnom “Internazionale” metodom? 
   U bolnici za oslobađanje od zavisnosti zvane “zdrav razum”?

  Braćo i sestre, znam gde nije bio.
 
  NIJE OSVAJAO TROFEJE, SVI NAVEDENI POSTUPCI ZA UKLANJANJE POSLEDNJIH TRAGOVA LJUDSKE INTELIGENCIJE KAO NUS POJAVU IMAJU SUOČAVANJE SA NEUSPEHOM.
 
   Odjebi “Tinkermane”, to što je ekipa pobedila sinoć na Marassi nije tvoja stvar, to sa tobom nema nikakve veze…svaki član pokreta otpora pravih navijača Juventusa ima sveti cilj. A tvoje ime je pri vrhu liste.

  Dobro, da ne dramatizujem, najebali smo…glupaci vode trku za presto i nijedno sredstvo nije nedozvoljeno…i niko neće biti pošteđen.