Eto, zato volim Nemce. Naime, Germani gotovo nikada ne propuštajui da pokažu boraniji gde joj je mesto. Čak i ne uživaju u tome da loše đake pošalju u ćošak ili magareću klupu, svejedno. Za njih to nema lični pečat, oni su te stvari doveli do nivoa automatizma, neminovnosti. Kao što ste jebeno sigurni svake večeri da će sunce izaći za nekoliko sati, sa sličnom dozom samopouzdanja možete tvrditi da će “panceri” isprašiti “pacere”… u par slova smestio se jaz dubok poput masovne grobnice (stanovnici Balkana imaju posebne mere za dužinu). Slušao sam nekoliko ponosnih Poljaka kako punih usta objašnjavaju rivalitet sa Nemcima koji se, evo ironije, ogleda u činjenici da nikada nisu pobedili susede. Rekao sam rivalitet? Bolje da to objašnjenje zavijem u sintagmu “konstantnog snošaja u kome je jedna strana uvek u karakterističnom položaju u kome tabani gledaju u nebo”.
Neka se ne naljute Poljaci, nije ovo blog o njihovim seksualnim avanturama, već o nama. Ko smo mi? Pa, mi, apatridi, ljudi bez domovine. Jer kada ne igraš na nekom prvenstvu, to je kao da nemaš domovinu. Bolje rečeno, da se vratimo u detinjstvo, osećaš se kao bubuljičavi štreber što u prikrajku gladi majmuna, dok blistavi mangupi sede na klupi sa lepim devojčicama. E, u prosečnoj američkoj teen - age komediji, rugoba izraste u gospodara sveta na čijem dlanu plešu napred pomenute devojke, sada već zrelije i iskusnije, dok oni zavodnici iz gimnazije napune pluća olovom u nekoj čeličani u Detroitu. Elem, dovoljno smo života onjušili da znamo da stvarnost sa pokretnim slikama nema nikakve veze. Na žalost, realnost ne podražava filmove. Pa, kao što se štreberi nikad neće dokopati dobre ribe, tako ni Srbi neće naučiti da igraju fudbal. To nas čini ne samo apatridima, već i nostalgičarima. Jer od neigranja na evropskom prvenstvu do žaljenja za nakaznom Jugoslavijom je mali korak. Nije u pitanju navijanje za Hrvatsku, već kraduckanje (omiljeni izraz balkanskih političara koji predstavlja sinonim za otimanje bez rizika od kazne) zajedničke istorije. Izdvojeni iz skuta komunističke Balkanije gde je svako imao svog ličnog neprijatelja i policajca, kao i pokriće za sopstvenu nesposobnost, mi se grabimo za tuđe uspehe.
Šetamo Hana i ja, njene čelično sive oči nisu videle loptu, neka veća deca mlate reketima i razapinju mreže zaustavljajući saobraćaj. Zemlja tenisa i lepih devojaka, sirotinje koja se suočila sa najstrašnijom istinom, da igranje nogom jednostavno nije disciplina u kojoj si dobar. Treba tu žabu progutati prijatelji, i još se osmehnuti onima sa druge strane zida.
Završiće i jun, meseci u godinama fudbalskih prvenstava za nas opsednute prolaze kao tren koji ne možeš zadržati prstima, suviše je lepote da bi trajala…Apatridi čekaju
Wimbledon…utehu, šansu da se podsmevamo bogatijima, svom onom šarenom svetu što peva na tribinama. Možda pevaju i pogrešne pesme ali se čuje muzika…za razliku od toga, u Parisu, Londonu, New Yorku i Melburnu se ćuti, čak te opominju da budeš pristojan između poena.
Jebeš ti to, navijam za Del Piera i Bilića, makar ih razumem a i ne moram da budem tih dok igraju. Hana neka igra tenis…onda će mi možda dozvoliti da budem isključiv i bučan kao svi ludi očevi malih princeza.

Pripadam, sažaljenja vrednoj, kasti tupana koji potajno veruju da će jebeni korporacijski fudbal završiti kao prenaduvani balon. Da će stići do tačke u kojoj će se pretvoriti u sopstvenu karikaturu čije ružno lice neće uspeti da sakrije ni sav puder ovog sveta. Da će prevara biti razotkrivena i zaverenici biti prinuđeni da ispraćeni podrugivanjem osvešćenog naroda napuste stadione.  Nemojte me pogrešno shvatiti i trpati mi u kofer nebuloze tipa amaterizma i olimpijskih načela, fudbal nije zajebancija dokonih seoskih đilkoša, niti ubijanje vremena bubuljičave i emocionalno prazne omladine…predivnom igrom se baviš da bi pobedio, osetio krv na usnama i u nozdrvama, bilo da si na tribini, ili na terenu. Zato zajebite viteštvo, sportski duh, treće poluvreme i ostale gluposti, ovde pričamo o nečem drugom. Uzmite, na primer Amaurija. Brazilac koji je igrao za bombone i lilihip u predgrađu Verone, uznapredovao je do zarađivanja sitniša na Siciliji. Ostvario je  italijansku verziju američkog sna, makar jedan deo primanja uplaćivao u fond viševekovne humanitarne organizacije “Cosa nostra”(čuli ste verovatno za njih, bave se spašavanjem mladih duša iz kandži siromaštva i napornog, loše plaćenog rada). Pomenuti gospodin je zahvaljujući veštom pregovaranju, ali i nedostatku vijuga u glavi sportskog direktora Juventusa, dobio priliku da obuče sveti dres. Pogađao se poput seljaka na pijaci, hvalio svoj kupus, sakrivao pokvarena jaja na dno korpe, lelekao i kamčio poslednju banku. Ok, što kažu na jugu Srbije, tezgaroš nas je zavalio i napravio na budale, ali mu nije dosta. Gledao sam ga, dok je potpisivao ugovor, kako izjavljuje da mu je SAN DA IGRA ZA JUVENTUS, i to par dana nakon što je pokušavao da ubedi bogatog klovna, vlasnika Palerma, da ga proda Milanu.  Jebe mi se za Amaurija, stranac koji je ukrao dres samo je pojačao prezir prema svim plaćenicima ovog sveta ali i današnjoj igri čiji je NOVAC CILJ, A

NE POSLEDICA. Agnellijevi se okreću u grobu dok stile Juve i princip da gubitnici gladni novca ne mogu da postanu deo religije, biva izdan po ko zna koji put. U zamenu za ovog jadnika sa kojim će u

Torino stići svita uvlakača, iz kojih isijava obožavanje tuđeg novca i života na račun kluba, na Siciliju su otišli Lanzafame i Nocerino, deca koja imaju Juventus u DNK. Gledaćete Amaurija na jesen u onim retkim kadrovima kada je lopta van terena a kamera zumira našu klupu…siromašak koji je otkrio zlatnu žilu. Sveto dvojstvo Del Piero - Trezeguet će mu sahraniti ambiciju još u pripremnim utakmicama…u stvari, Amauri je svoju ambiciju već ostvario, zašto bi se dodatno znojio…prostak za trpezom prinčeva obično krišom jede, i ne dozvoljava sebi da preuzme bilo kakvu inicijativu… Juventusova krv prosuće se u Palermu…i nikoga sem navijača neće biti briga… Možda sam naivan, al’ propašće i ovo jednom, a onda zna se…dobro je poznato kako birokrate izgledaju pod čizmama gomile… Treba živeti za taj trenutak, makar svaka revolucija zaseje klicu restauracije…i ponovo sve isto bude.

  Roberto Mancini u poslednjih par dana neodoljivo podseća na “escort” devojku koje se klijent zasitio i istovario je na mračnoj strani ulice. Pre dve nedelje, dok je slavio kartonsku titulu zarađenu šibicarenjem i namagnetisanim kockama, rekao sam, u blogu “Drvene lutke”, da će mu Moratti napuniti zadnjicu šimikama. Prosto, zasipali su ga skupim poklonima, izmišljenim penalima, izbacivali su druge klubove u Serie B, ostatak sakatili oduzimajući im bodove. Ostalo mu je jedino da se takmiči sam sa sobom, to je tako uspešno radio da umalo nije izgubio tu neravnopravnu trku. Sećate se basne o kornjači i zecu? U Mancinijevoj verziji ne pobeđuje ni zec ni kornjača, u njegovoj viziji miš prvi stigne na cilj, jer ostale učesnike trke ucene i diskvalifikuju.
   Jasno je da Moratti, uz svu promašenost svog bitisanja, nije slep. Zna da ni Collina nije večan, da se liga pretvorila u svetkovinu koju narod prezire. Loše produciran show, to jest borba hromih gladijatora i plašljivih lavova postala je negledljiva. U Evropi italijanski fudbal se pečatira sažaljenjem, gledaju ga kao afričkog imigranta kome treba pomoći, ali po mogućstvu bez fizičkog dodira. Jednostavno, bogatašu je dosadila razmažena pratilja koja je davno prestala da zavodi i gunđa na bilo kakav pomen snošaja…nema tu strasti. Mancini se prilepio za klupu kao masnoća protiv koje je “Fairy” nemoćan, zbog toga je Max Moratti odustao od tradicionalnih metoda ribanja i primenio alternativne, struganje šmirglom.
   Neka vas ne čude kofe govana kojima se nabacuju ražalovani trener i bivši klub. Uvek je tako kada se raspadne brak iz proračunosti, meri se težina srebrnog posuđa, grabi za bižuteriju i poslednje parče zajedničke imovine. Mancini je dobro prošao ako izuzmemo poslednjih mesec dana, jahao je na plimi osećaja niže vrednosti vlasnika i pribavio titule koje niko normalan ne priznaje. Svesni su toga i u Interu, ali, kako to obično biva, magarac poslednji spozna dužinu svojih ušiju. Moraće da napune Mancinijeve bisage zlatom i isprate ga ka horizontu. Možda mu daju i preporuku, kitnjasto pismo sa detaljnim opisom tehnika kojima se služi…
   TO što su ga igrači oterali, bojim se, ne govori mnogo o njemu. Moralni kvaliteti Ibrahimovića, Vieire, Figa, Materazzija i ostalih gubitnika ujedinjenih u cilju da zaborave prošlost, dopuštaju čak i jednu vrstu simpatije prema Manciniju. Nije da ja ne mislim da je on idealno društvo za tu bratiju, slažu se kao Brad Pitt i Angelina Jolie, ali na kraju u njegovom koferu ima malo više poštovanja.
  Mourinho - special one?
  Zbog čega? Poznaje neku ljubavničku tehniku više od Mancinija? Proučio je “Kama Sutra” bez prevoda na jezik zapadne civilizacije? Diplomirani je čistač biografija ljudi poput Morattija i Abramovicha?
   Jose će biti samo još jedna mirišljava maramica. Sve one izvetre vremenom…a znoj i suze su Interovo prirodno stanje. Uostalom, sačekajte jesen pa ćete videti.

   Čuli ste za Ying Yanga?

Ili se zove nekako drugačije?

   Izgleda da smo prilikom prodavanja duše i slavne istorije na dalekom istoku, pokupili i slepog putnika. Možda se, onako mali, ufurao u prtljažnik busa, nekome bio simpatičan pa će ga zadržati u klubu.

   Čemu će služiti, pitate se večito sumnjičavi prema teoriji po kojoj će se novi Gaetano Scirea roditi na poljima pirinča 200 km južno od Shaghaija?

   Evo  nekoliko mogućih odgovora :

 

- valjaće replike parfema u svlačionici

- ubediće Pavela Nedveda da mu lažni “Lacost” džemper ide uz dužinu kose

- osnovaće komunističku partiju u klubu i ubediti Ranierija da bude politički komesar

- nateraće Pessotta da pročita sve škrabotine Mao Zedonga

- nabaviće

Del Pieru besplatno karte za olimpijski turnir u mačevanju u Pekingu

- naučiće Giorgia Chiellinija tehnici shaolina u kung - fu

- otvoriće stonotenisku sekciju u Juventusu

 

  Zezam se, već ste provalili, prodavaće karte svojim zemljacima koji u belim čarapama i kratkim pantalonama sa zanimanjem prate dešavanja na terenu tražeći pogledom Bruce Leea u crno belom dresu. Pisao sam o globalizaciji koja podrazumeva i prevare ovog tipa. Sećate se Al Gadafyjevog juniora i njegove odiseje u Italiji…dobro se zabavljao u dresu Perugie nemilice trošeći novac islamske džamahirije. Al Saadi je šmrkao život kao da ne postoji sutra, neko ga je jednom opisao kao “najboljeg igrača na svetu, kada bi se fudbal igrao bez lopte.” Nije dobio šansu da zaigra za Juve ali je sedeo u upravnom odboru kluba napajajući našu kasu novcem sa bušotina.

  Kinezi, Korejanci i slična fudbalska egzotika su samo lutke u izlogu za turiste, pokušaj zanemoćalih evropskih institucija da sebi pribave malo sjaja na oronulim fasadama i privuku nove trošadžije sa istoka. Jebi ga, nisam gledao Yanga ili Yinga ili kako se već zove, ali ima mnogo godina da bi do sada ostao dobro čuvana tajna budističke civilizacije. Možda su ga evnusi čuvali na nekoj udaljenoj lokaciji u pagodi na planinama?

  Biće da je u pitanju providni pokušaj da se dopadnemo vlasnicima novog kapitala, poput dame čije vreme neumitno prolazi pa na sve načine pokušava da zadrži privilegije iz mladosti. Uostalom ništa ne košta, poneće sapun od kuće, kontejner falš garderobe…Nike kopačke i dresovi se ionako šiju dve ulice od njegovog stana.

  Šta dobijamo?

  Dva puna busa navijača naoružanih foto - aparatima i crvenilo na obrazima, neprocenjivo…za sve ostalo, što kaže reklama, pobrinuće se Mastercard…

   Sve je bilo spremno za trijumfalni povratak manekena post - sovjetske ere na rodno tle. Siromaško, koji je dobijanjem koncesije na Ali Babinu pećinu u tranzicionom mračnjaštvu Rusije ostvario svačije snove, je brižljivo isplanirao demonstraciju moći pred zavidljivim zemljacima.

   Kišovita Moskva,

Chelsea koji može komotno da na grb stavi iskrzanu šubaru umesto onog olinjalog lava, protivnik najbolji mogući - Manchester United koji je više planetarni fenomen, nego engleski klub…Roman i pored punih džepova ne uspeva da pobegne od slovenskog poimanja uspeha, loženja u rodnom selu.  Svedeno na neki mikro svet, on je verna replika gastosa iz Svilajnca koji leti poji seljane iz zavičaja znojavim novcem arbeita u Nemačkoj. Traži priznanje, kupuje pažnju, hrani se zavišću okoline. Pokušava da naplati prezir i potcenjivanje, bolne rane mladosti. U idealnom performansu za

Ruse i ostatak njihovih kolonija, Terry bi digao pehar, napio se i urinirao po prozirnim Ruskinjama na kakvoj privatnoj žurci. Već danas bi taj konglomerat nepristojno bogatih ljudi razmišljao o selidbi na neki drugi gusarski brod. Priča se da se Roman zaljubio, i da Chelsea ima sve šanse da završi na dnu ormana kao izgustirana igračka.   Na Abramovichevu žalost, Terry se okliznuo, zabauljao kao na plesnom podijumu dok alkohol kljuca poslednje mrvice razuma iz zamagljene svesti, i predstava je propala. Burleska se izrodila u tragediju antičkih razmera, a prirodni poredak u svetskom fudbalu je ostao neokrnjen.

  

    Navijao sam za

Manchester United?  

   Ne, navijao sam za svet kakav jeste, pustinju u kojoj ljudi kao Alex Ferguson upravljaju oazama. Skorojevići poput Romana se uvek izjebu u jednoj stvari…GOSPODA NOSIŠ U SRCU A NE U NOVČANIKU. U punim džepovima možda nađeš trenutnu inspiraciju ali nema nikakve vizije.

     Rus je, da se slikovito izrazim, kupio bolnicu i doveo vrhunske hirurge, ali mu je posle određenog vremena dojadilo da stoji po strani pa je poželeo da se lati skalpela i operiše…završilo se tankom linijom na sredini ekrana, pacijent će verovatno biti proglašen kolateralnom štetom a ovaj oproštajni ruski ples podseća na teturanje praćeno zadahom vodke.

Chelsea možda neće propasti ali nikada neće biti veliki što je prijatna muzika za uši nas tradicionalista. Zamislite da svaka bitanga dođe na ideju da rubljom ili nekom drugom valutom sruši princip postanka fudbala i uveri me da je moj čitav čivot zasnovan na pogrešnim pretpostavkama…ne znam za vas, ali mene bi jako pogodilo. O bitnim stvarima odlučuju Manchester, Liverpool, Real, Barca, Bayern, Juventus, Milan,

Ajax…u tim se kabinetima kuvaju kaše kojima će se gostiti pristojan fudbalski svet, ostali ne sede za tim stolom, eventualno pozobaju koju mrvicu sa poda.       Da budem iskren, odahnuo sam, ali ni upola koliko jedan čovek u svojoj kući u Portugalu. Da Terry nije promašio, Jose Mourinho bi se jutros probudio kao zvanično najgluplji čovek na svetu, uz onaj osećaj koji seljaci u zapadnoj Srbiji nazivaju “DRUGI HANDIRAJU NA MOJE KARTE”…ovako, otišao je kao pobednik, mada…kako smo već primetili u jednom ranijem blogu, šteta što to ne sme glasno da izgovori.

  Znate kako završavaju predstave na vašarima?  

  Prisutni seljani ne shvate poentu, loši glumci zarade pokoju banku sanjajući o svetlima Brodveja,  sumnjivi alkohol zabašuri osećaj promašenosti kompletnog skupa. Sutradan fanfare utihnu, svirci se oporavljaju od mamurluka, svetina se vrati svojim užasnim životima a tamo gde je bila šatra ostane neverovatna količina đubreta, smetlište koga se ni Napolitanci ne bi postideli.

 

     To je Serie A u vremenu sadašnjem, podseća još na tursku žvaku, lošu verziju Bazooke…nije slatka ni pet sekundi, ima trajne posledice po oralnu higijenu…kad je ispljunete ostane gorak ukus i nesavladiva potreba da iscedite tubu Colgate u grlo.    Lega Calcio nikoga nije uspela da prevari, u jačem evropskom razredu našla se u magarećoj klupi, među ponavljačima. Karikature nekada moćnih klubova su služile kao džak za udaranje nagojenim engleskim klubovima čiji rusko - američki kapital proždire protivnika kao ilegalni afrički imigrant parče pizze. Danas su mastodonti Serie A, uključujući i moj Juventus, udaljeni od vrha evropskog fudbala koliko i Berlusconi od osnovnih načela pristojnosti…farsopoli je uspeo u paklenom naumu da institucije poput Juventusa i Milana skroji po meri bare u kojoj se Inter kupa čitav vek. Današnji calcio je borba u blatu a pobednik nije manje prljav od poraženih, i jednima i drugima curi mulj iz dupeta.   Ne pričam ovo jer je Inter ukrao titulu,  tu krunu ionako ne priznaje niko, ponajmanje oni sami. To će nesrećni Roberto Mancini otkriti za nekoliko dana kada mu napune zadnjicu šimikama i dovedu nekog ko je odmakao od prve lekcije trenerskog posla : BITI DOBAR IGRAČ NE ZNAČI POSTATI I VRHUNSKI TRENER.    Mene ne boli to što Juventus nije prvi, osvojiti titulu na sto metara u atletici, u konkurenciji hromog, srčanog bolesnika, slepog, gluvog koji ne čuje signal za start, ludog koji ne zna na koju stranu treba da trči i pijanog koji je zaspao na zagrevanju, nije neki rezultat. Izjeda me nešto drugo, pristali smo da budemo dekor. Skinuli smo pantalone i bez glasa se prepustili sudbini… sve se pravdajući  da nismo znali zbog čega su nas pozvali u hotelsku sobu posle deset uveče. Naivne devojčice uvek završe kukajući na surovi svet i ljude koji žele da ih iskoriste i uvek zaborave da su načinile grešku kad su se uhvatile za kvaku sa pogrešne strane.    Danas Juve nije religija, bolje rečeno podseća na pagansko obožavanje pogrešnih totema. Gleda u nebo i žrtvuje nevine u nadi da će promeniti neumitnu sudbinu. Leto će doneti Palladinu, Nocerino i možda i Molinaru kartu u jednom pravcu, valjda imaju suviše krvi koja miriše na našu slavnu istoriju.    Oni koji ostanu moraće da nauče da je stile Juve promenio svoj uvodni pasus …UMESTO POBEDE PO SVAKU CENU pisaće VAŽNO JE BITI SIMPATIČAN SVIMA I  UČESTVOVATI…ona maksima koju Inter ili Roma bezuspešno pokušavaju da sakriju na svojim grbovima i u pustim trofejnim salama.      

    MOJI JUVENTINI, SADA SMO U LOŠEM DRUŠTVU, NA STRANPUTICI, KAO PINOCCHIO, KAD SU GA ONE HULJE, MAČAK I LISICA, ODVUKLE OD OCA I ŠKOLE…   I ZNATE ŠTA JE NAJGORE…TO ŠTO  OVOJ PRIČI NEMA GEPPETTA I DOBRE VILE…PROČITAJTE UVODNIH DESETAK STRANICA PINOCCHIJA, NAŠA PRIČA SE ZAVRŠAVA VEĆ U LUTKARSKOM POZORIŠTU. ONAJ LIK UPRAVNIK,  GOSPODAR LUTAKA, MISLIM DA SE ZOVE MANGIAFUOCO NAS NEĆE PUSTITI SA SCENE. IGRAĆEMO NA KONCU DUGO, DUGO…BAŠ KAO I SVE MARIONETE.

Hana je dobro, hvala na pitanju. Upija dah novog života i čini nas boljim ljudima. Slikamo se do besvesti, nećemo da zaustavimo vreme, ali ponekad, dok osluškujem srce moje juventine, padne mi na pamet da je nevolja sa srećom što se njene čari ne cene dovoljno dok ne postane prošlost. Nekako bi da istetoviram svaki tren u sećanju, bojim se da će mi sadašnjost iskliznuti iz ruku.
   Svet je u najboljem redu.
   Gledati ste Inter? To je zvanično najgora družina na planeti. Naoko nespojivi skup mazohista na tribinama, gubitnika na terenu i pokraj njega, prljavih parajlija okruženih ružnim ženama u VIP ložama. Dvorska luda se grebala za penal u pokušaju da nasmeje vladara…pisao sam na ovom blogu o Materazziju, nema se potrebe ponavljati. Dobro je da klipan glupog lica nije ni shvatio šta je uradio…veća je šansa da naredne nedelje ponovi ofucani geg i još više unesreći patetičnog Morattija.
   Nemojte me pogrešno shvatiti, ne navijam da Roma osvoji lo scudetto…to je kao birati između lepre i kuge, međutim, uživanje u očaju koji isijava iz nezdravog lica Roberta Mancinija nema cenu. Neka pozajmi malo rumenila sa lica svog pomoćnika, jedrog Slavonca koji je karijeru proveo na pogrešan se način upinjući da dokaže da je Srbin.
   I ostale stvari su u savršenoj harmoniji, u izboru između sumraka i mrkle noći na mom parčetu planete izabrali smo manje mračnu varijantu. Sad, hoće li se naš krik pretvoriti u svitanje, to me nemojte pitati. Nemam pojma a i Hana je svakako prioritet.
   O Juventusu?
   Kod nas cirkus radi u tri smene, klovnovi su na alkalne baterije. uopšte se ne umaraju. Budale čak pomišljaju da Giovinca proslede na Siciliju u završnom činu uništavanja kluba. Nekad smo bili dreseri, sada smo u ulozi poslušnih lavova. Ne nerviram se…šta bih radio letos?
   Ciao…

  Potrazi za srećom je kraj, poslednja velika misija jednog sasvim običnog života je okončana. Kuglica se zaustavila na mom broju. S ponosom Vas obaveštavamo da je jutros oko 7.15. juventina Hana otpočela svoju odiseju među smešnim velikim ljudima. Ex trudnjača se dobro oseća, nosila je teret velikih očekivanja sa osmehom.
  Jedna juventina više…jedan maleni gobbo u kome će se roditi osećanje nadmoći…
  Počinje…

  Dobro je da se ovoj nedelji nazire kraj, prosipala je loše vesti kao bekrije hiljadarke pred kafanskom pevačicom. Trovala nadu kao onaj Sadamov kadar (zlikovac što su ga zbog satiranja Kurda bojnim otrovima zvali “hemijski Ali). Dani su odbijali da siđu sa scene kao ostareli glumac što ignoriše neukusna dobacivanja iz smorene publike. Danas moja varijanta hrišćanstva, na Veliki Petak, tuguje nad stradanjem Gospoda našega, u tišini se spremajuću da proslavi njegov Vaskrs.
 

   Tamo u ponedeljak, španski mediji su nas plašili povratkom Zambrotte u Juventus. Juda koji je nekada prljao sveti dres bi mogao na mestu gde je primio srebrnjake da se ponovo pojavi u junu…nije stigla potvrda, nije bilo demanta, naša uprava kao i uvek sa spuštenim pantalonama je stisnula zube i ćuti,ni glasa ne pušta
  Trpi ili uživa?
  Ne znam pouzdano, ali verujem da Gigli, Secco i ostala bulumenta upražnjavaju sado - mazohizam, aktivno učestvujući u prljavim igrama kao robovi pod bičem Morattija, Colline i ostalih gospodara propalog calcia. Gore nego Max Mosley, ova bratija je pod kontrolom tamnih odeljaka sopstvene mašte. Ako im se onaj što je Juventus izručio modernim Pontius Pilatima pridruži, jasno je da je klub mrtav. Zajedno su ga zakucali za krst i puštaju da krv nas gobbija natapa istoriju, sa željom da je zauvek izbrišu.
  Sredinom nedelje prihajala je vest da ćemo ponovo biti bičevani, u novom nastavku calciopolija. Ovaj put nećemo završiti u izgnanstvu po selima širom Italije ali ćemo silovanu dušu morati da otkupimo novcem. Postoje dve verzije, jedna je da se naši gospodari plaše tigra od papira kakav je Juventus, druga da je ovo samo finalni čin porno filma u režiji bolesnih naslednika Agnellijevih koji se potpisuju sa Elkann i u svom američkom preduzetničkom duhu žele da se oslobode slepog creva svog korporativnog carstva.
    Ko zna gde je verita, ali  u svakom hardcore filmu zna se ko će na kraju ostati crven i rasčupan…i koga bole određeni delovi tela…
   Ma dobro je samo kad sledi odjavna špica, bol će uminuti…uvek tako biva.

  Slika prva - “crno - belo seme i zanimacija za zube” Sećate se onih veštački napumpanih utakmica između policijske i vojne sekcije koje su poslušni proleteri krstili derbijem. Ono kad dva tima sa petokrakom na grudima uveseljavaju narod, a piskarala se prosto nadmeću ko će više nakititi jeftinu predstavu za siromašne. Cirkus je imao neki smisao dok su u repertoar bili uključeni i sadašnji zapadni susedi. Papazjanija sa klovnovima, lavovima, tetkom na trapezu, čovekom - slonom, bradatom ženom mogla se i progutati kao kvalitetna zabava, danas je ostala prljava šatra a od životinja hijene i miševi. Show must go on, ali danas samo neinformisane naivčine kupuju karte za predstavu netalentovanih cirkuzanata.
 Quanto costa ili koliko treba platiti za mučenje lopte i neartikulisane glasove diletanata koji se previjaju po livadi što ih podseća na zavičaj? 
  Ako je verovati tvrdnjama ortaka zalutalog na stadion, kartu je prodao za dve kesice belog semena i fišek kikirikija. Neki ga je compagnero ostavio na cedilu, odnosno dobio iznenadni napad zdravog razuma i nije došao na utakmicu. Karta viška je uvaljana u naturi, pokušao je da iskamči par stotina nestabilne domaće valute…tamnoputi internacionalac se samo nasmejao, takve fore kod njega ne prolaze, dobro je upućen u odnos ponuda - potražnja i tanane niti crnog tržišta…realna cena su par otužnih semenki i buđavi kikiriki. Ima tu simbolike, i bez “gimnastike za zube” u ustima nakon utakmice petokrake i uvelih boraca za slobodu ostane upravo ukus gorke soli i plesnivog sira…i neprijatan miris prevare.

  Slika druga - mreža

 U mojoj izgnaničkoj rupi, tamo gde stvarnost suviše često kroz istoriju podseća na kasarnu, su opšti izbori. Bira se pacovska skupština, veće kanalizacije, glodarski odbori svih vrsta, predstavnik za odnose sa mačkama…ma svi se nešto kandiduju. Već sam jednom objasnio da su biranja u ovim krajevima odluka između gutanja i mirisanja govana, ali to na kraju krajeva nije bitno za ovu priču. Neki promašeni ljudi, što će u slučaju da ih ne izaberu završiti njuškajući po kantama, okupirali su trgove, medije, kafanske stolove, parkove i utvrđenja normalnog života. Kao i svaki zavojevač pokušavaju da podmite robove poklonima. Kada zadobiju poverenje najebaćemo…ti ćeš najebati, ja ću najebati…svi zajedno ćemo da spustimo pantalone. Do tada, darovi i keženje koje otkriva stah od zubarske stolice su put ka srcima apatičnog stada. Deca nisu pošteđena, pre neki dan su im poklonili tenisku mrežu uz obećanje da će, ako ih njihovi roditelji izaberu, napraviti i teniski teren. Jebi ga, znam da se poklonu u zube ne gleda, ali nekako bih više voleo da mi ispod prozora dosađuju klinci koji igraju na male, nego dok se raspravljaju da li je bio aut, u nedostatku “oka sokolovog” i sudije na visokoj stolici. Znam, ništa ne uspeva kao uspeh, i ostala poetska sranja, ali veća je šansa da će se  novi Del Piero roditi negde u Batočini, nego što će Srbija iznedriti još jednog Đokovića. Tenis je zabava čistunaca, investicija bogatih, nije to zapisano u DNK seljaka na brdovitom Balkanu ( jebo te, baš sam poetičan, ponedeljkom u ranu zoru).
  Pro Soccer Evolution ( u Srba popularno nazvan PES ) je danas jedini kontakt klinaca sa fudbalom, na žalost, kada se zajebu i izađu na pravi teren, ne postoji joystick kojim se daje pas u prazan prostor. Umesto pritiska na trougao moraš da koristiš mozak. A nove generacije sa tim loše stoje…
  Pre neki dan sam bacio pogled na obližnje igralište…slika rumenih nezdravih debeljana koji na prelazu iz detinjstva u mladost prave smešne pokrete. Neće se baš naigrati, ni pred svojim ni pred protivničkim golom, ni pred devojkama koje igraju bunker.

   DA BOG DA CRK’O FUDBAL KAD GA SVAKO IGRA.