Jebeni svet slepo srlja u samouništenje, poput leptirice koja hita u susret sijalici koja će je spržiti. Ni fudbal nije pošteđen a društvo trbušastih birokrata okupljenih pod nazivom UEFA svakako se uklapa u čitavu priču. Neće Platini ništa promeniti, uz sve poštovanje koje imam za Le Roija, valjda jedinog kralja koji je nosi dres Juventusa, usamljen je u borbi sa švajcarskim činovnicima koji su na stadion prvi put došli u 50 - toj, kada im je oslabila potencija.
  Klubovi su našli svoje mesto pod suncem. Milan je odavno igračka primitivca koji je ukrao veliki novac i proglasio se za gentlemana. Manchester je poput McDonaldsa, igračima fale još samo smešne kape. Real je svetlucavi supermarket u kome za novac kasirka može da odradi i druge stvari osim provlačenja kartice. Arsenal iskorišćava crnu decu tretirajući ih kao Nike male Kineze koji šiju opremu i lopte. Ubice iz Liverpoola su takođe beznačajni otpad za odlaganje prljavog novca sa druge strane Atlantika. Da ne nabrajam više, današnji klubovi su našminkani kontejneri, al’ smrad se oseća na kilometre.
  U takvom fudbalu i takvim klubovima i igrači su robotizovane igračke, ostalo je par usamljenih kauboja poput Del Piera, Maldinija, Raula, Giggsa, Nedveda što lagano jašu ka horizontu. Ali ovo nije priča o njima, već o jednom od nekadašnjih jahača koji je promenio stranu.
  Andrei Shevchenko je imao svaki preduslov da postane priča o boljim vremenima. Proizveli su ga u nekoj labaratoriji u Kijevu ali mu je neki ludi ili pijani sovjetski naučnik greškom ubacio solidnu dozu mašte i umesto poslušnog robota proizveo humanizovanu mašinu za postizanje golova. Bio sam svedok i Shevine prve godine u Italiji, kada gladne oči igrača sa evropskog istoka gutaju šarene izloge i pomamne žene koje su na dohvat ruke. Kome se jebe za fudbal u tom trenutku. Novac je na računu, Sibir daleko, hladnoća zavičaja više ne ostavlja promrzline na obrazima. Pisao o onim traktoristima što su uvoženi sa druge strane gvozdene zavese kao simboličan način da se ‘perestrojka’ predstavi oholim pobednicima hladnog rata(vidi blog “Iz Rusije s’ljubavlju). Shevchenko nije bio od te sorte, leteo je San Sirom i terao nas da drhtimo godinama. O, imali smo mi protivotrov, itekako…Paolo Montero je karate udarcima uveravao ostatak Italije, da je Juventus uvek zli pobednik i da život nije crtani film. No, svejedno Sheva je bio najgora noćna mora Juventusa a penal koji je izveo na Old Traffordu jedne odvratne majske noći je dobrano povukao liniju između moje mladosti i nimalo obećavajuće budućnosti.
   I onda se nešto pokvarilo. Dal’ je ona zaliha čovečnosti istopljena. pa mašina nastavlja da funkcioniše kao sovjetski automobil, do izdisaja? Il’ je siromašak koji je imao sreću da se rodi pre Černobilja (u suprotnom bi sada imao dve glave kao mitsko čudovište) jednostavno osetio da bi lasno bilo živeti u  Londonu bez ikakve obaveze i pritiska. Il’ se, kako je tvrdio njegov tadašnji a i sadašnji vlasnik Berlusconi, Sheva u tome pitao koliko i Ranieri oko transfera u Juventusu…nemam pojma. Međutim, pali anđeo se pokupio i otišao u Chelsea. Vrlo brzo od paradnog konja pretvorio se u magarca koji šepa, pa mu nisu ni dali da zabavlja publiku gladnu jeftine zabave. Dreseri poput Mourinha nemaju milosti, Shevchenko je ličio na omatorelog rokera koga naduvani klinci šutiraju po ulici iz obesti.
   Vratio se u Milan ali deluje jadno. Sumnjam da su ruski lopovi izvadili neke točkiće iz tog mehanizma kako bi ih ugradili nekom novom dečaku željnom slave. Na San Siro su vratili olupinu…izraubovana krntija koja je promenila dosta vlasnika, omatorela prostitutka što spušta cenu u nedostatku potražnje. Tužan kraj, verovatno će ga Ancelotti u nedelju ubaciti u trenutku kada mu sve lađe potonu i kada uvidi da još jedino može da sam uđe i pokuša da zaustavi Del Piera i Sebu.
   Nije ni za smejanje, ma koliko nam zla naneo, ne radujem se njegovoj sudbi, no ruska duša i srpski inat su urbane legende koje izbegavaju da nazovu pravim imenom, to jest pohlepom i kurčenjem bez pokrića…
   Prokletstvo uspešnih je da ih pamte po godinama pada, da njihovo valjanje po blatu ostaje kao najsvežiji utisak. Zato, među poslednjim kaubojima nema mesta za Shevu, čak ni u ulozi konja…
   Šteta…

  Kada sam napisao poslednji tekst pre nekih mesec dana, nisam ni sanjao da će na neki način biti proročanski. Prosečnost je vrcala iz svakog poteza Juventusa, počev od trenera preko ove jadne uprave, do većine igrača (izuzimam naravno senatore, predvođene Mesijom…ali oni nisu novi Juventus, već blago preostalo iz riznice koja je sve praznija).
   Putovanje u rupu, na milost i nemilost izgladnelim glodarima koji svoju bedu sakrivaju iza Mourinhove nepodnošljive arogantnosti se ispostavilo kao prava slika današnjeg Juventusa. Karakterističan miris straha, paralisani stari i umorni čovek kraj aut linije, igrači poput guski u magli…te guske su jednom spasile Rim, ali u fudbalu se pomenuta vrsta teško snalazi. Verovatno tako izgleda svaka imperija pred padom. Onaj zbunjeni čikica što su mu gazde natovarile predsedničku krunu umesto šarene kape dvorske lude je postigao cilj. Danas je Juventus simpatičan, čak izaziva sažaljenje u svojoj potrebi da se dopadne budalama.
  Kažete primili smo glup gol u Milanu?
  Složićemo se, glupaci primaju glupe golove, teren napuštaju sa glupim osmehom na licu i ne shvatajući da su ispali glupi. Trebalo je da tu lekciju naučimo kroz istoriju…što je najbolje, ne na svom primeru, već gledajući druge tupsone koje smo na takav način ispraćali. No, pisao sam o tome mnogo puta, ne bih da se ponavljam…izgleda da su se uloge izmenile.
  Sve bi se nekako lakše podnelo da nije onog smetlara na klupi. Podseća na Superhika, zaista otima siromašnima kako bi se dodvorio bogatima poput Montezemola i Morattija. Đubretar koji za pet godina života u Londonu, naučio dve fraze na engleskom i eventualno da pokaže prstom na hleb u  prodavnici, je odmah nakon blamiranja protiv Intera izveo najbolji tim u beznačajnoj utakmici u Sankt Petersburgu. Jadniku su založili ispod dupeta, pa je osetivši vrelinu požurio da gurne Del Piera i Nedveda da se lomataju po zimi kako bi osvojio bod koji nikoga ne zanima.
    Pobeda protiv Reggine? To je kao kad pobedite mucavca u brzom čitanju naglas i još ste bezobrazni da slavite svoje umeće.
    Biti drugi? Dobar rezultat, ako se ne zovete Juventus.
    I za kraj, pobeda u Lecceu koja je donela ono što svako zna, klica novog Juventusa buja u umu Sebe Giovinca. Valjda jedini dostojan da ponese Alexovu krunu, Formica Atomica (ili ti “atomski mrav”, za one što slabije divane italijanski) je ulio tračak svetlosti u bunar u kome plutamo nadajući će da će nas neko izbaviti.
     Taj spas počinje onog trenutka kada tupan kraj klupe bude dobio rešenje za penziju, kamin, papuče, naočare za čitanje i priliku da opiše svoje uspehe i trofeje. Biće to najtanja knjiga na svetu.

  Nevolja sa prosečnošću je što se brzo navikneš. Zadovoljavanje malim dejstvuje kao heroin, ima boljih zabava, ali niko vam nije rekao. To što smo pobedili Romu je normalno, slaba ili ne, mačkina šapa uvek ima dovoljno snage da poklopi miša. Kod Rome je sindrom malog kluba valjda izraženiji zbog zablude da biti stacioniran u Rimu znači neku nadmoć. Il Capitale, to jest večni grad, je vazda bio fudbalska provincija i to se nikada promeniti neće. Taj čuveni rimski derbi, isfurana zabava namenjena iživljavanju dekadentne omladine nudi odgovor na totalno nebitno pitanje : KO ĆE BITI TREĆI ILI ČETVRTI ILI OSMI U SERIE A. TO zanima navijače drugih klubova koliko i mene pad cena đubretarskih usluga u Novoj Engleskoj.
   Zato miševi, kada su loši, oni su izrazito loši, u njihovom satiranju nema ni trunke dostojanstva. Ali, mi ne igramo u istoj ligi kao Roma. Radi toga, seirenje nad slomom glodara nije obrazac ponašanja kad navijate za Juventus.
   Ad, da…da se vratimo prosečnosti. Nekako postaje normalno to da se nećemo boriti za titulu. Čak i oni najtrdokorniji gobbi, poput moje malenkosti, uhvate sebe kako prate šta će učiniti Napoli, Udinese, Fiorentina, odnosno dal’ će u vozu za četvoro biti mesta za nas sa ivice perona.
   Jebo te, svet izgleda kao loše mesto od kada Gigli, Secco, Ranieri i kretenski porod Agnellijevih drže dizgine. Stežu lire u džepovima, igraju kako Moratti svita. Postajemo lagano kao kafanske pevačice, srećni što za nas ima mesta na repu kolone.
   Ne mogu da se radujem, meni je slaviti pobedu nad Romom, pouzdan dokaz da smrdim na prosečnosti i da to posmatram kao izdvojeni događaj vredan pažnje. Nekada takav kamen šutneš sa puta idući ka cilju, ne zamaraš se njegovim oblikom, bojom i poreklom. Danas sa pomno proučavaš nesposoban da vidiš kako cilja nema…
   Kada to budemo shvatili biće nam teže nego sada, al’to je korak ka svetlosti. Bojim se da je taj dan daleko…

Postoje dve stvari u koje možete da budete sigurni u većini utakmica koje stanovnici kanalizacije odigraju protiv Juventusa. Prva je da će ti cijukavi komedijaši položiti svoje pacovsko srce u zalog za dobar rezultat, kako bi sprali smrad inferirnosti koji ih prati kroz istoriju.  Druga, zacementirana u sećanjima svih nas, da će napustiti teren sa smešnim izrazom lica. 
    Znate koja je to grimasa? Ona koju naivko ima u trenutku kada shvati da je ponovo ispao glup.
    Već sam pisao o fudbalskom klubu Torino, postavljao pitanje u čemu je svrha njihovog postojanja. Sećate se i bloga (potražite u arhivi) o sjajnom smislu za humor Davida Trezegueta. Nekom nadmenom, Mulita bi služila kao dokaz veličine. Nama to nije potrebno. Čak ni kada se valjamo u blatu, okupirani i nenavikli da Milanu i  Interu gledamo u dupe, prstom uvek možeš da upreš u pacove. IMA NEKO GORI.
    Ne moram ni da gledam sutrašnju utakmicu, valjaće se po terenu, udarati mučki, pokušati da izvedu 13 igrača u prvoj postavi. Biće gužva u njihovom kaznenom prostoru, kao na primitivnom plovilu na kome afrički imigranti pokušavaju da se domognu Lampeduse - ostrva koje je valjda predstraža Evropske Unije i tunel koji vodi u život dostojan čoveka. To što oni igraju nije bunker, čak ni u najpogrdnijem smislu te reči. To je ponašanje zeca uhvaćenog u svetlu farova.
    Napisao sam skoro, zgrožen nad činjenicom da neko navija za Inter, da je to isto kao priznati u leksikonu da ti je omiljeni glumac Bata Živojinović. Njegovi filmovi su mešavina podilaženja glupima i humora koji ne dira nikoga. Tako je i sa navijačima Intera, vole loše predstave i nikada ne shvataju poentu. Zaludno se raduju, drugim rečima.
   Navijati za Torino je još gore, to je isto kao otići na koncert Mitra Mirića…već samim odlaskom si priznao da si gubitnik. Čak ni onaj mutant, koji je od neukusa napravio imidž ne može da te prevari da je ono što radiš prava stvar.
   Znate šta je najbolji osećaj pred utakmicu koju mi nazivamo “dresura pacova” a oni “Derby”? 
   To što zavisi od nas, oni sa tim nemaju ništa. Ako pobedimo to je normalno. Ako iskamče koji bodić i raduju se kao da su osvojili lo scudetto, to je zbog toga što smo mi loši. Od tih jadnika zaista ništa ne zavisi.
    Nadmoć nad Torinom, nije dobro što nam je to jedino ostalo. Al’, svaka je uteha dobrodošla.

  DNK ne laže, pobeda nam je u genima.

  Ova, grčke filozofije dostojna misao, je sadržana u mailu mog prijatelja Marca iz Esexa. Pominjao sam ga već, gospodin koji tvrdoglavo veruje da su juventini žrtve skrivene kamere i isčekuje dan kad će nas uz molbu da se ne ljutimo, obavestiti da smo žrtve zajebancije.
   To što smo dupetom uz zid, isturili lice, već neosetljivo na udarce i otporno na masnice i podlive i nokautirali nekoga ko je veći i jači od nas, nije novost. To je stile Juve, uvek kroz istoriju kada su nas proglašavali za vreću za udaranje, mi smo bili ti čija je glava ostala uspravna. Da navijam protiv svog tima ne mogu, objasnio sam u jednom od prethodnih blogova, makar i duboko svestan da je pobeda samo šminkanje bolesnika na aparatima.
   Nama treba neko ko će prekinuti dovod kiseonika i milostivo nebo što će nam pokloniti novi život, makar u odiseju krenuli kao neka niža vrsta, zbog grehova iz prethodnog života. Radovao sam se, možda ne sa onom aurom gordosti koju Bog nama gobbijima podari na rođenju, već kao izmučeni isposnik što je izdržao u svojoj ljubavi iskušenja na koja je stavljen. Iskreno prijatelji, zaboravio sam kako miriše nadmoć, ova družina budala su mi oduzeli taj osećaj. I zbog toga ih prezirem. Jebeš titule i zvučna pojačanja, nas Milan i Inter neće nikada stići, taman Berlusconi i Moratti otkrili da su davno izgubljena braća, kao u španskoj seriji i udružili snage. Svaka prvenstvena trka, ma koliko jadni mediji napumpavali značaj, tek je borba za mesto kraj kraljevih nogu. Niko od nas verovatno neće doživeti da vidi Juventus sa manje titula od milanskih trubadura. Carstva nikada nisu propadala za dve ili tri godine, na lenjiru istorije to je više onih crta nego što većina misli.
   Nije u tome stvar, radi se o principima koji su oblikovali moje shvatanje sveta, načelima koja ti odrede put. Svet nije mesto na kome se slabima oprašta i u kome simpatični prolaze dobro…jebi ga, ne fercera to tako. Hobbs je to divno opisao u svojoj maksimi, i ma kako se trudili da budemo civilizovani, džungla je prirodno stanište homo sapiensa. Zapitajte se ko određuje pravila u bilo čemu i biće vam jasnije šta sam želeo da kažem.
   O pacovima sutra ili u subotu, hoću makar malo da uživam u golu čoveka koga nismo dostojni. Njegov gol je važniji od pobede, bljesak koji za trenutak razbije mrak i pokaže da postoje stvari koje mogu biti bolje, samo su toliko daleko da smo ih zaboravili.

   Mini kviz za ponedeljak popodne :
 
   Claudio Ranieri na klupi Juventusa vas podseća na :

- vozača trolejbusa za volanom Ferrarija
- noćnog čuvara koji se boji mraka
- jednorukog hirurga
- dijabetičara u fabrici čokolade
- političara u crkvi
- nevine devojčice na svingerskoj večeri
- homoseksualca na godišnjoj paradi skinsa
- Amiša na snimanju porno filma
- Georga Busha na sastanku Mense
- Batu Živojinovića na dodeli Oskara
- Thompsona (ili kako se već zove onaj promoter tolerancije i dobrosusedskih odnosa) na Ravnoj Gori
- Baju Malog Knindžu (šta je zbilja sa tom seljačinom?) na Thompsonovom koncertu
- smetlara u Napulju
- Yao Minga u “fići”
- Šabana Šaulića u milanskoj ‘Scali’

  Šta god zaokružite u pravu ste. On tamo jednostavno ne pripada. Verujem da se “Stinkerman” svako jutro budi kao prosjak kome su preko noći obukl kraljevsko odelo. Tesno mu je, žuljaju ga cipele, steže ga kragna ali trpi i plaši se trenutka kada će se čarolija raspršiti. Ovaj siromašak se ukrcao u voz koji juri prema provaliji i ne bi bio problem da se surva sve sa pozlaćenim sedištima i finim escajgom u kolima za ručavanje. Ali ne prijatelji, matora drtina će iskočiti pre kraja balade i mirno odšetati da krcka penzijicu. U pomahnitaloj kompoziciji sa pijanim mašinovođama ostajemo mi, vezani za sedišta poput blaženih ovaca što sa budističkim mirom i poverenjem gledaju u vuka koji je upravo prekinuo sa dijetom.  
   Šta hoću da kažem?
   Pa to da je šteta napravljena, da niko nema ni pravo ni mogućnost da kaže : “Izvinite pogrešio sam peron, ne putujem u ovom smeru. Hoćete li molim vas da prikočite da izađem, nastavio bih pešice”. Tu privilegiju ima samo par bitangi i njihov privatni trener. Mi ostali uskoro polećemo, o sletanju ne razmišljajte jer niko ne zna koliko je ambis dubok.
   Ko preživi, pričaće.

  Napulj?
  Kažu da se tamo čovek budi srećan jer mu nebo miluje zenice u onih prvih par slatkih trenutaka dok ostaci sna još igraju u svesti. Pričaju da to treba doživeti, tih par trenutaka nepomućene radosti. I to je sve, uskoro misao o stvarnosti kao i miris smeća koje ti se baškari pod prozorom te nateraju da shvatiš gde se nalaziš.
  Jer tone đubreta koje zapljuskuju obale zaliva su stvarni gospodar Napulja. Upravljaju životima, komanduju čulima, kao u nekoj PC strategiji, gutaju komad po komad slobodne zemlje.
  Jednom je tamo stolovao izaslanik kakvog fudbalskog Boga na zemlji. Bojili su sive zidove u njegov lik, činilo se da će ih izbaviti iz ovozemaljske tuge. Kratko je trajalo, razapeli su ga i polili katranom, mrzeli su ga istom onom strašću kojom su mu celivali noge. U tim krajevima menjaju raspoloženje kao čarape, pali anđeo je to najbolje osetio.
  Šta se promenilo od Diegovog vremena? Baš ništa, čovek se i dalje povlači pred crnim kesama koje zaudaraju, Camora i dalje naplaćuje svež vazduh i upravlja tim čudnim delom Italije kao dedovinom. Sude i presuđuju, mnogo efikasnije od lenjog i sporog italijanskog sistema.
  Tamo putujemo sutra i valjda prvi put se plašim jedne utakmice. Priznajem, poželeo sam par puta da ova reprezentativna pauza potraje. I sada je strah tu, tumara po stomaku, pritiska creva, gricka samopouzdanje. Kad se rodite kao Juventino, ubace vam aroganciju pobednika i nagon za održanjem u onu korpicu u kojoj vas iznose iz porodilišta. Prethodno vam Bog to daruje u vidu DNK. Opremi vas za život na jednoj nesavršenoj planeti u kojoj često između vaših leđa i zida ne postoji ništa drugo, nema odstupnice.
  Prošle godine bili smo u sličnoj situaciji pred put u večni grad. Uvek sam posmatrao Rim kao grad večnih gubitnika, pa čak imam i teoriju da je tako dobio nadimak. Kako to obično biva zavalili smo im šamarčinu koje će se sećati svaki put kada ugledaju kombinaciju crne i bele boje (vidi blog “Šamarčina na Olimpicu).
   No tada me nije bilo strah…danas jeste, jebeno me je, prijatelji strah.
   Dal’ od smeća haluciniram ili me smrad sopstvene nesavršenosti i nepoverenja u genetski kod ovog tima parališe, ne znam.
   Subota dolazi sutra…zar već?

  Znam da je mnogo vas imalo istu dilemu u nedelji velikog potopa…IMA LI OPRAVDANJE ŽELETI DA VAŠ TIM IZGUBI UTAKMICU, AKO ĆE TO UBRZATI ŠUTKU ZA DRUŽINU BUDALA KOJA SE USPUZALA NA VODEĆA MESTA U JUVENTUSU?
   Nije baš šekspirovska dvojba ali ume da razori način razmišljanja čoveka. Tačnije, da dovede u pitanje sistem vrednosti koji je društvo urezalo u naše duše, kao vodič za delovanje u svakojakim situacijama što ih servira obesni život.
   Treba li pružiti ruku psihopati koji se davi?
   Zaslužuje li begunac od gneva obespravljenih da mu spasete život?
   Ima li zdrav razum ishodište u onoj otrcanoj da niko nema pravo da gospodari tuđim životom?
   Nije to tako strašno al’ opsednutost ne stepenuje nesreću. Poraz kluba je u mojoj glavi gori od sloma berze u SAD. Između toga da zgazimo Sicilijance na Comunale i toga da me samog zgazi promenjiva kamatna stopa koja uslovljava bitisanje moje porodice u slatkom stančiću, ja više razmišljam o ovom prvom. Jednostavno, moj sistem vrednosti, sem bucmaste i iskliberene Hane Jovanović ne poznaje ništa što bi moglo da dotakne lestvicu na čijem se vrhu ugnezdio Juventus.
    Utekao sam od teme? Može i jednostavnije, priželjkivali ste gol Palerma u 85. minutu verujući da će to izvaditi katru u jednom pravcu za Secca i Ranierija? U sebi ste negde gajili nadu da će neki bezveznjak iz Gruzije neočekivano postati dželat glupana i tupana koji upravljaju Juventusom? Pravdali ste takvu užasnu misao ljudskim nadanjem da pad u blato znači da svaki sledeći pokret mora da podseća na ustajanje?
   Vodili ste se zdravom logikom da svaka zdela govana ima dno?  Razumem vas, prijatelji.
   Ja nisam mogao, moj genetski kod funkcioniše drugačije. 

   Daj da pobedimo pa da ushićenog Ranierija zgazi tramvaj. Da mu ne nanese vitalne povrede ali da mu završi karijeru na našoj klupi. 

   Daj da osvojimo tri boda, pa da neka suluda gerila otme Secca i drži ga jedno par godina dok oformimo tim dostojan Juventusa.

    Daj da napunimo težake sa Sicilije, pa neka Gigli zbunjen našom dobrom igrom zaluta u neki penzionerski dom gde će mu se svideti, i tu ostane do 100. rođendana.
  

     Jebi ga, ne mogu. Ubijen sam i lud od jutros, pričam nepovezano i glasno, zaposleni se zgledaju. Shvataju, saosećaju u direktnom kontaktu…verovatno će se popodne smejati budali.
   Ne možeš od toga da pobegneš, HOĆU DA POBEĐUJEM UPRKOS RANIERIJU, SECCU I UDRUŽENJU MORONA KOJI SU USPELI U ŽIVOTU…to ti je kao ono kad pred tobom stoji kolač, najedeš se poslastice a trešnju na kraju, ko jebe, poješćeš je u slast al’ može i bez nje. Tako i sa nesposobnim bitangama, naravno da želim da im vidim leđa no protiv svog tima ne mogu.
   Ne mogu ni da pišem…mnogo boli.

  “Nema zemlje za starce”.

   Pozajmio sam naslov ovog filma jer se osećam kao pasionirani igrač šaha i domina u penziji. Kao omatorela drtina sa naherenom sivom beretkom koja pljuje na vlast i potajno glasa za istu. Kao pogurena prilika što širi karakterističan miris životne jeseni. Sazrevam, govori moja baka Stana kad je pitaš šta se to oseća, misleći na odurne mirise iz susednog stana u vreme ručka.
   Ne nije Hana, nije to što pored 150 zaposlenih i njihove dece, ja bivam dovoljno sebičan da mislim na porodicu svoje dupe. Kažu da egoizam dolazi sa godinama.
   Nije to, braćo i sestre, mene je moj tim učinio starim za svega par nedelja. Nije da nisam očekivao, al’ na zlo nikad ne navikneš, ne oguglaš. U ljudskoj je prirodi nada da ćemo izbeći ne samo kaznu, već i svakojaku nesreću. Zato se kaže da se loše stvari obično događaju drugovima.
   Evo, skupljam mrvice hrabrosti da ovo napišem već par nedelja. Kao ono kad si klinac i preturaš po džepovima u ormanu da ćeš naći neku zaboravljenu kintu. Tako i ja…pokušavam da pronađem zrnce optimizma, da podgrejem nadu kao stvrdnuti burek koji će na vatri postati podnošljiv, dok prazna creva jauču. Gledao sam jedan beznadežno loši Juve. Nije to prvi ni poslednji put jer opsednuti nikad ne priznaju da je došao kraj (kad ste videli kockara koji se nije vratio ruletu). Tresao sam se zureći u ponižavanje po jebenoj Belorusiji, u sudaru sa timom koji se finansira proizvodnjom traktorskih guma. Onih što se muče po zaleđenoj zemlji, pokušavajući da prehrane par siromašaka. Hrana ne uspeva u poslednjoj evropskoj diktaturi.
    Videli ste predsednika? Više liči na švercera deviza nego na političara. Umesto čvrste i zdrave valute on trguje ljudskim sudbinama, menja ih i gnječi, u svom ludom naumu da ozvaniči svoju večnu vladavinu. E. to je za zemlja, za one što su pocepali knjigu iz geografije.
    Fudbal u Belorusiji? Pa, popularan je koliko i boćanje kod mene u Šumadiji. Tamo se nesrećnici, što pikaju loptu, kriju po hladnim haustorima iz prikrajka posmatrajući hokejaše koji šetaju najbolje ribe. Rodi se poneki što ima dovoljno talenta ali i teču u državnoj bezbednosti da dobije kartu za zapad. Recimo, fudbaler pod prezimenom Hleb. Simbolika, baš to Belorusi nemaju, iako im se najbolji igrač tako zove. Nebo ponekad ima fantastičan smisao za humor.
    Ne stari se prijatelji za 90 minuta, niko nije toliko lud. Ali, sedam dana pre toga, bod nam je oduzeo verovatno najodurniji golman svih vremena. Walter Zenga je vlasnik ružnog liga kombinovanog sa originalno lošom frizurom. U italijanskom leksikonu mržnje je zaveden kao budala koja je prokockala plasman u finale svetskog prvenstva 1990. Stariji se sećaju kako je kokainskom zavisniku Claudiju Cannigi poklonio gol i pogurao Maradonu i grupu građana ka završnici. U mojoj knjizi blamova podveden je čovek koji je rešio problem horde prelepih devojaka u Italiji koje se poput leptirica lepe za fudbalere, tako što se oženio Rumunkom. Dečko je talenat, priznaćete.
    I tako prijatelji, kombinacija traktorista, zavodnika u Drakulinoj zemlji me je dovela do poznog doba. Mislio sam da sam video sve, pamtim kao kornjača. Bili smo i ranije u blatu, glava nam je tek virila iz govana…ali nikada nisam mislio da ćemo se udaviti. Mene su učili da mi Juventini imamo sedam života…sada, braćo i sestre, nisam više siguran. I jebeno se bojim…
    Razmišljajte o tome…

  Ne volim Ruse. Tamo je ljudski život jeftin poput kamenjarke na Pigalu. Država liči na ogromno stopalo koje nemarno gazi mravinjak. U Rusiji se ratovi vode kroz alkoholna isparenja, soldati staklenih očiju pokušavaju da pobegnu na nebo u drušvu civila. Svi su šrafovi jednaki, uniformni i lako zamenjivi.
  Postoji i manjina koja je okusila božanski nektar usput silujući majčicu zemlju, cedeći i poslednju kap mleka iz njene utrobe. Takvi imaju tapiju na tuđe živote, u dokolici kupuju klubov i rasipaju ukradeno. Kako je jedan od njih rekao, ljudski vek je kratak a nikada ne znaš koliko ćeš trajati. Ždere se sa trpeze koja se ne prazni, jedino će se podbula lica ugojenih gostiju menjaju. Za svaku stolicu red je dugačak, ista je predstava na repertoaru, no monarhu ponekad dosade isti glumci. Angažuje nove amatere, čisto razonode radi. One potrošene obično stave u kavez, za primer i zabavu dokonog plebsa.
   Zato je ono remek delo čoveka koji je veliki koliko i klub za koji navijam važan. Da pokaže da primitivizam uvek ustukne pred jačim od sebe. Da naglasi da delo majstora vredi više nego milioni dolara što bazde na gas. Da stvari postavi na svoje mesto, da zatvori vrata dvorova skorojevićima bez pedigrea.
   Dug je put do Sankt Petersburga, do tamo se i avioni umore. Imaće o čemu da pričaju. Uz gledanje u dupe moskovskih klubova, jednu jeftinu pobedu nad Bayernom ovo je ključni detalj njihove istorije. Raison d’etre siromaška koji hoće da pukne od prežderavanja. Samo su stavljeni tamo gde im je mesto.
   Pinki je video Tita, Rusi su videli Del Piera…dovoljno za jedan život.