Obećao sam  u prošlom blogu da ću, na jedan kratki trenutak, otvoriti kofer tuge, taj ofucali zavežljaj patnje koji svaki navijač sizifovskom upornošću vuče sa sobom. Teglimo poput magaraca sva razočaranja mladosti ljubomorno odbijajući da se odreknemo suvišnog tereta. Jedna od velikih istina, koja se šapatom prenosi među posvećenima, je da poraz ostaje dublje u sećanju. Kako drugačije objasniti činjenicu da u pobedi periferna memorija o  mestu, vremenu, društvu izbledi. Ostane rezultat i nemi film golova koji se od zaborava brani video klipovima u mobilnom telefonu. Naprotiv, slom ostaje živ u mislima u koloru, miris tuge nikada ne isčili iz nozdrva. Konstatovali smo više puta da je Gospod šaljivdžija pa je učinio sreću neprepoznatljivom. Fortuna nekako klizi između prstiju dok je patnja lepljiva i dosadna. Veže se za čoveka kao najrođenijeg i vremenom naruži svako lice. Nije to samo fudbal, život je takav. Ne verujete? Pamte li teenageri prvi poljubac ili prvi raskid? Doživljavaju li intenzivnije prvo zaljubljivanje ili kada prvi put budu dumpovani (šutnuti)? Ja se recimo ne sećam prvog položenog ispita na fakultetu, ali znam datum kada su mi prvi put vratili index i zgazili na samopouzdanje. Ne čudite se onda što u pola noći mogu da izdiktiram top listu Juventusovih poraza, ta stranica u memoriji bi se izlizala da je od papira, koliko je često otvaram. 

1. Perugia - Juventus 1 - 0 (14.05.2000)  

 Sprovedite anketu među juventinima koje poznajete, verovatno će većina ovaj ožiljak staviti ispred svih. Ne postoji mesto na kome je dobro izgubiti titulu ali Perugia je definitvno najodvratnije. Kiša, Nosferatu umesto sudije, utakmica koja je odigrana u uslovima ravnim takmičenju u trećoj ligi Kazahstana. Jebeni Alessandro Calori nas je poslao u pakao. Beznačajna budala je otela jedan deo moje duše…njegovih pet minuta slave su se poklopili sa crnim danom u životima solidnog broja ljudi. Bog je simbolično uredio da se na jednom drugom stadionu, južnije, neki ljudi u smešnim neboplavim dresovima raduju, dok se naše suze gube u amazonskoj kiši. Katarza koju smo doživeli u Udinama dve godine kasnije, nikada do kraja nije pomela tugu iz Perugie. 

2. Dortmund - Juventus 3 - 1 (21.05.1997) 

 Ovaj poraz možda ne bi bio tako visoko plasiran da nisam pre utakmice poverovao u klasičnu opsenu poremećenog uma, da su neke stvari u fudbalu sigurne. Ok, poraz je u finalu Champions League, ali je Juventus toliko često gubio na poslednjoj stepenici (mislim da mi i Benfica držimo neke crne rekorde u broju izgubljenih finala) da se navikneš bez problema. Radi se ovde o nečem drugom…tim je bio toliko jak da je maleni tupan u meni zaključio da je stvar gotova i da oni smešni ljudi u odvratnim crno - žutim dresovima služe samo kao dekor. Smetnuo sam sa uma da osim Bayerna i HSV još neki Nemci se okupljaju po klubovima kako bi igrali fudbal i da ta glasna gomila što se u radno vreme dovikuje po rudnicima u industrijskom Ruru, ponekad može da odigra i dobru utakmicu. Capitano je ušao, na vreme da postigne gol petom, ali kasno da promeni stvari. Još kada je onaj dečkić Ricken direktno iz smrdljive spavaonice u kojoj je služio dug domovini lobovao Peruzzija i ubio poslednju nadu bilo je jasno da su i magarca koji piše ovaj blog osedlali. 

3. Juventus - Parma 2 - 4 (07.02.1999) 

 Ova utakmica je kao Pandorina kutija, čuva sva zla u najgoroj sezoni u poslednjih 20 godina. Marcelo Lippi je otišao posle meča, iste te sezone se par meseci ranije povredio Ale Del Piero i to u trenutku kada smo bili prvi na tabeli. Od tog meča u Udinama pa do poslednje tekme u sezoni protiv Venezije, uspeli smo da dođemo do ponižavajućeg sedmog mesta. Već u  leto igrali smo u Intertoto kupu u nekoj rumunskoj vukojebini. Sećam se da sam hteo da izrazim lojalnost klubu i uživo upoznam grofa Drakulu, ali niko nije znao put kroz Karpate. Sam poraz od Parme je simbol sezone suza i definitivno najgora sezona Juventusa koju pamtim. Nema sumnje da kao ilustracija očajne godine pomenuta utakmica  može da računa na bronzanu medalju na ovoj listi. 

4. Liverpool - Juventus 2 - 1 (05.04.2004) 

 Da se ja pitam, a i većina Juventusovih navijača, ovu utakmicu nije trebalo odigrati. Čemu? Jednostavno smo mogli da kažemo, “izvinite, vi ste ubice, i naš klub nema nikakvo moralno pravo da vređa žrtve Heysella i ima bilo kakva posla sa vama”. Umesto toga birokrate su igrale protiv tih životinja što su u poslednjih 20 godina ismejavali naše žrtve i čak probale da utakmicu učini prijateljskom pod parolom da treba oprostiti. Mislim prijatelji, znam ja da Bog prašta ali nemojmo Juventusu i nama, njegovim navijačima, davati takav značaj. Jednostavno, mi nemamo pravo da oprostimo u tuđe ime. Kako li su se osećale porodice poginulih gledajući kako se naši zvaničnici grle sa ubicama. I nemojte me hvatati na gluposti tipa “pa dobro, jel’ treba da se poubijamo“. Naravno da ne , ali ne treba ni da se ližemo i grlimo…životinje se i dan danas šetaju po Merseysideu i putuju tajno na utakmice u inostranstvo. Jebena engleska policija to zna i nikada ništa nije učinila. Tuđa krv za njih drugačije miriše. Dakle, ovaj meč nije vezan za rezultat, iako nije prijatno gledati kako se majmuni keze iz kopa i mlataraju ručicama. Ovo je, pre svega, podsećanje na najcrnji dan u našoj istoriji i sve one odbleske koji prate utakmice sa engleskim klubovima.

 

5. Juventus - Milan 2 - 3 (28.05.2003) 

 Ako čitate moje blogove primetićete da ne uzgajam mržnju kontra Milana. Naravno, daleko od toga da ih volim, ali poštujem rossonere…već sam rekao, da ih nema, mi gobbi se ne bi imali prema kome upravljati. Mrzim da gubim od Milana.  U Serie A to retko dešava, međutim, poraz na penale u finalu Champions League boli, jer ubada prst u oko kada su  u pitanju Milanove titule u Evropi. Nisam ih brojao (verujete mi, jel’da)…ali imaju ih mnogo više od Juventusa. Nešto se neobjašnjivo dešava sa diavolima kada napuste Apenine, od našeg džaka za udaranje pretvore se u velike nokautere. Sve vezano sa tim finalom mi se gadi, engleska ambasada mi nije izdala vizu za Manchester (kod njih Shengen, ne važi što je još jedan dokaz mojoj teoriji da su Englezi samo pretenciozni alkosi), Nedved je u onoj sjajnoj pobedi protiv Reala dobio glupo žuti karton čime nas je osakatio. David Trezeguet je imao jedan od onih dana kada se pitate kako je zalutao u klupski autobus i pomišljate da je vanbračni sin Marcela Lippija. Milan nam nije pružio šansu, izgledalo je da nameravaju da do starta naredne sezone kampuju u svom kaznenom prostoru i čuvaju remi. A onda je onaj cirkuski golman Dida branio penale kao za opkladu i oni su se radovali. Na početku naredne sezone razvili su zastavu kojom nas podsećaju na to da su najbolji u Evropi ali smo mi odgovorili transparentom vezanim za činjenicu da se zna ko je najbolji u Italiji. Lagao sam sebe da ih je to povredilo…jebi ga, kad krvariš svaki je zavoj dobar. 

  BILO NE PONOVILO SE

This entry was posted on Monday, July 14th, 2008 at 7:19 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.