Od lopte do harmonike
Hajde da igramo asocijacije :
- neuskusni repovi koji seju perut na ramenima, prirodni produzetak smešne frizure
- kozna jakna, model Ibarska magistrala 86.
- upadljivo odsustvo padeža, roda i broja u govoru
- uslovni refleks lučenja pljuvačke u prisustvu lepe, oskudno obučene žene
- pantalone na falticu skladno ukomponovane sa alpski belim čarapama
- špicaste, kabriolet cipele…takozvane šunjalice ili tihotapke.
- prirodno rumenilo na obrazima (kako je definisao jedan moj ortak, posledica života na selu i jake hrane tokom bezbrižnog detinjstva)
- mehaničko dizanje ruku i veranje na sto čim se začuje neka melodija iz Anadolije, prerađena da podseća na zvuke rodnog kraja
Seljak?
Narodni pevač?
Kafanski delija?
Šef mesne kancelarije u nedođiji?
Kondukter u vozu Kosovo Polje - Beograd, van radnog vremena, u civilnom odelu?
Na žalost niste pogodili…tačan odgovor je fudbaler ili nogometaš u bivšoj SFRJ.
Nekadašnja komunistička utopija udarnički je gradila stadione i ne sumnjajući da će oni jednom poslužiti kao koncentracioni logori i stratišta nevinih. Prvobitna namena ružnih, kamenih spomenika vremena bila je da okuplja omladinu na sletovima, strogo kontrolisanim happeninzima u čast najvećeg svih vremena (ne Maradone, već druga Tita). U isto vreme nedeljom su tribine lagano postajale regrutni centar za seljane koji su kopirajući idole dole na terenu delovali kao publika na koncertu priznatih folk kantautora, Lepe Brene, Šemse, Južnog i ostalih vetrova, Sinana i Jašara i ostalih ožiljaka jednog vremena.
Da se ne lažemo, “narodna” muzika ( jebo te, kakva uvreda za narod) je bila estradna varijanta jurnjave za loptom. Pobede su se slavile u kafanama i mehanama a čak i benignoj pop muzici je na takva mesta bio strogo zabranjen ulaz. Kada bi na nekoj tribini pogledao njuške okoline bilo ti je jasno da bi pominjanje recimo Iron Maiden neki rmpalija mogao protumačiti kao verbalni atak na majku ili sestru.
Uostalom na poluvremenu bi razglas na stadionima emitovao takve hitove da je jedino nedostajalo spontano kolo na tribinama i terenu (nešto kao domaća varijanta Mexican wawes, ono kada dokona publika pravi talase).
Zbog čega vam ovo pričam?
Nedavno sam u nekim novinana čitao intervju sa selektorom hrvatske reprezentacije u fudbalu. Pominjao je gitaru, svoju rock grupu, obrazovanje…delovao je urbano. Gledao sam ga skoro i u nekoj emisiji, vlada bolje padežima nego Luka Modrić loptom, nije davao tipske odgovore…ma sve je to izgledalo nestvarno. Rocker na brdovitom Balkanu…uspešan, za promenu.
Meni je to izgledalo kao da urbana gerila upada na koncert orijentalnog melosa, preuzima kontrolu na bini, hapsi divu sa južne pruge zbog muzičkog genocida dok okupljena masa doživi prosvetljenje. Stampedo kreće ka javnim kupatilima kako bi znojava tela podsetili da postoji sapun i kupka, kupuju sebi neku normalnu odeću, razgrabe sabrana dela Nirvane i Peppersa, odluče da u najskorije vreme naprave devičanski izlet do knjižare.
Zajebavam se, ali prija da vidiš da poneka lađa još jedri i da poneki Mohikanac još brani razoreni logor pristojnosti i dobrog ukusa…drži se Slavene…i ne puštaj ih blizu gitari. Napraviće od nje harmoniku…
