O smislu za humor Davida Trezegueta
Moralo je da se desi…valjalo se u daljini kao kad osluškuješ nebo i strepiš od oluje. Kada mirišeš radioaktivne kapi kiše i čekaš da crni svod ispljune svoj teret. Mulita danas laje na sreću, upire prstom u sat na semaforu Comunale i usput zaboravlja da izbriše onaj glupi izraz lica nakon novog poraza.
Ma fudbal je ponekad kao prirodni zakon, neumoljiv i neosetljiv na čoveka, vreme, mesto. Gledao sam u budućnost, o čemu svedoči blog „Pišanje uz vetar“. Jebi ga, nisam ja kriv što stvari posle nekog vremena postanu predvidljive i što istorija nema baš sveže ideje. Trezeguet u 90. minutu, pa nije vam potrebna staklena kugla, marama oko glave ili cigansko poreklo da zaključite gde, kada, kome i zašto će se dogoditi.
Šaljivdžije smo mi gobbi, zeca iz šešira smo ostavili za naše siromašne komšije, najbolji trik obično dolazi na kraju kada se uvaženi auditorijum razilazi…to što su završili u suzama nije krivica mađioničara već publike koja nema smisla za humor…
Ne mogu sebi da pomognem, jeftino sam zajedljiv ali pokušajte da shvatite. Juventini vole ovakav scenario, u trenucima kada pacovi već počinju da slave pišljivi bod i pripremaju pompezne govore po La Stampi i Tuttosportu master of ceremony David Trezeguet im saopšti gorku istinu. Sve se otkazuje, ostali ste bez ičega, vaša kuća, žena, pas i daska za jedrenje pripadaju drugome. Dobro, ja bih još ubacio i nekog lika koji nesrećniku sedi na ramenu i kaže : „jebi ga, bio si blizu, a kada sam već tu moram da ti saopštim, roditelji su te se odrekli kao gubitnika“.
Zajebavam se, nisam toliko surov ali dok gledam predsednika i trenera Torina kako kukaju na offside kod gola Juventusa dok čitav svet tvrdi suprotno i jasno navodi pravila koja ukazuju da je sve bilo regularno…osećam ne sažaljenje, već prezir. Sutra će pacovi izgubiti 3 – 0 od nekih nesrećnika sličnih sebi i neće uložiti ni stoti deo energije i borbenosti kao sinoć protiv Juventusa.
Ima i naše krivice, kompleks se najbolje produbljuje ovakvim pobedama, da smo ih napucali 5 – 0 verovatno bi jedno vreme izbegavali dnevnu svetlost i u kontemplativnoj atmosferi rupe na zidu izvukli pouku. Ovako i dalje cijuču opijeni mirisom sira koji im je bio pred nosem.
Sa stanovišta mačke bolje je na ovaj način…dok im stomaci zavijaju i dalje ih greje zavodljiva nada da će sledeći put biti drugačije…
Očekujem li kao diplomirani čitač tuđih sudbina da se stvari na proleće promene?
Ne znam…očekujete li vi da u narednom nastavku „Die Hard“(mislim da je u pitanju 23. deo), milion terorista ubije Brucea Willisa?
