Sadašnji Juventus podseća na slamnatu naseobinu izniklu na obali okeana…sa fatalističkim mirom čeka periodične oluje pokušavajući da plesom oko totema umilostivi nebo. Vračevi koji nas vode izazivaju podsmeh čak i među najglupljim članovima plemena. Nepogoda u vidu Morattija i njegovog sluge Colline nam je zbrisala poštovanje u subote uveče u Calabriji,. Poglavice su napisale pismo…zahtevaju od kauboja da nas ne istrebljuju po rezervatima, inače…sami ćemo se ubiti i tako im olakšati posao. 
   
  Pisao sam o našoj upravi… spoj podlih neznalica i jebenih amatera, ili obrnuto? Podmeću nam kukavičje jaje kojim je balkanski kasapin sačuvao pravo da proliva krv : JEBI GA, NISAM IDEALAN…ALI SMO NA ISTOJ STRANI!!!
   Drugim rečima, svi smo saučesnici…san svakog diktatora i budale je da ubijanjem u tuđe ime nahrani bolesni nagon za nanošenje zla slabima i nemoćnima. To što će jadna Reggina već na prvoj sledećoj ekskuziji u Piemonte biti unakažena do granice prepoznavanja neće izbrisati ožiljak kojim mi se Dondarini potpisao na dušu u subotu uveče. Ostavio je trag u spomenaru…kao oni glupi klinci koji na pitanje u omiljenom štivu svake raspupele teenagerke na pitanje omiljeni film odgovori - “Duboko grlo”.Razumete? Na pitanje šta mu je hobi, onaj ondulirani nesrećnik će napisati : “Nekažnjeno karanje Juventusa”…
   Čitam jutros u Gazzetti da će ga ohladiti dva meseca, kao neposlušnog komunističkog funkcionera koga nakon prljave rabote sklone u zavetrinu neke ambasade. Jebi ga, dobiješ po prstima, ne znojiš se više sa pevačicama po Beogradu…moraš da plaćaš prostitutke po afričkim demokratijama…neko vreme ti je malo neugodno, ali se svede na isto. Užitak je na kraju…briše različitost puta koji moraš da pređeš.

   Sad čitam ove redove iznad…mnogo sam komplikovan. Jednostavnije, nismo ustali braćo kad treba… sada, pred finalni čin mi se kao nevine devojčice pitamo…‘oh, ali kada ste me pozvali na vožnju po mraku, mislila sam da ćemo gledati zvezde’. Tako i mi navijači, pristali smo da nas par glupaka pretvore u dekor za jednu sasvim predvidljivu predstavu…u kojoj svi štede na glumcima, kostimima, sedištima za publiku, šećeru za kafu u pauzi. I svi znamo kako će se završiti, i svi pristajemo na epizodne uloge…u nadi da ćemo osvojiti bakutu sa dlakavim nogama što cepa karte na ulazu.
   
   Zgadilo vam se? I meni je, u subotu, dok sam plašio trudnjaču povremenim urlicima i demonstracijom bola očajne jedinke koja ne uživa više u širenju nogu. Problem je što vam ovakvo razaranje nervnog sistema par pobeda u narednim nedeljama neće zalečiti. Podsećamo na yapije u čijem se srkutanju života šest dana ispunjenih salatama i travuljinom koja vas tera da budete gladni i pažljivi u isto vreme, smenjuju kokainskom subotom i belim nosevima punim lažnog ushićenja. U dužini jebene egzistencije svakog od njih, odlučuje subota a ne ostali časni dani. Tako je i ove sezone sa Juventusom, porazi u Napulju i Calabriji, odnosno način na koji smo penetrirani određuju psihičko razaranje koje ostatak godine neće izbrisati.

   Poenta? Da za hrabrost i predloge da istupimo iz takmičenja za šta već navijači podnose peticiju nije vreme. Imali smo šansu da zaustavimo jebeni calcio prošle godine i civilnim sudom dokažemo da smo jedini klub koji je bio prinuđen da popije žabokrečinu u kojoj se kupa italijanski fudbal na svim nivoia. Umesto toga pogađali smo se kao neuki kupac na pijaci. Dobro, uzeću satrulele jabuke ako mi dodaš koji gram nezrele lubenice. I napunili smo torbu stvarima za koje smo znali da će izazvati grčeve u stomaku. Pa ništa, zaslužili smo WC šolju…bez prestanka.

   Trpi i čekaj da prođe…količina gluposti svakog od nas je direktno proporcionalna patnji koja nas razjeda. Tu pomoći nema, zakon prirode…ponovo.

This entry was posted on Monday, February 25th, 2008 at 9:40 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.