O dobrim duhovima
Znate šta je dobra stvar kada trunete u bolničkoj postelji? To što se smrt izliže od preterane upotrebe i postane sasvim obična, gledali je iz perspektive bubašvaba koje kuljaju iz zidova ili nesrećnika iz susedne sobe koji je napustio svoje telo i ostavio nas da udišemo boju koja se ljušti sa zidova. Posle nekog vremena prestanete da obraćate pažnju na sivilo oblika i teške mirise okruženja. Vežbate um tražeći najmanji zajednički imenitelj normalnog života i ranjave duše.
Ništa se nije desilo za ovaj milimetar na lenjiru meseca u kome sam se trudio da zaboravim ono spolja. Birokrate su otvorile vrata pećine u kojoj skrivaju opljačkani plen i par zlatnika sa dna kovčega odlučile da prezrivo bace capitanu Del Pieru kako ne bi rizikovali gnev navijača. Peče ih drešenje kese poput angine pectoris ali dobro, živeti se mora a špilja sa blagom se katkada mora provetriti. Ostale stvari deluju okamenjeno…u nedelju uveče će nas iz rova gledati Genoa…kažu, dolaze po bodove…baš kao i svaki naivko što veruje da svaki pastir može diva oboriti praćkom.
O hrabrom Davidu ali i Genoanima neki drugi put…ja bih malo o smrti…odnosno onome što dolazi kad ona spodoba sa kosom i kapuljačom postane toliko dosadna, pa joj jednostavno ne možeš odbiti molbu da je pratiš na put u nepoznato.
Šta biva posle?
Mislim, ima li predaha dok ložiš kotao pod zemljom? Saopštavaju li ti rezultat protiv jadnog Intera dok se kuvaš u visokoj peći. Ili u boljoj varijanti može li se lebdeti iznad Comunale…da u odsudnom trenutku odvratiš pažnju Neste i onog sramotnog Materazzija od capitana dok se sprema da zapenušaloj Curvi podari još jedan folder za kolektivno sećanje. Često se pitam ima li naš dobri Gai Scirea moć da nadahne odbranu da sačuva Buffona od potrebe da još jednom pokaže da je najbolji na svetu. Setim se ja i divnog Fortunata, onog anđela što smo ga dočekali sa sumnjom a ispratili pesmom i suzama kada je pošao u susret oblacima. Često vidim kako neka senka trči terenom, valjda Andrea pokušava da ućutka režanje protivničkih vezista dok Pavel Nedved juri ka kaznenom prostoru.
Šta li rade ona dva klinca Alessio i Ricardo što su otišla da čestitaju Hristu rođenje pred Natale. Jel’ su izborili mesto u prvom timu u raju…ili još igraju za Primaveru.
Priželjkujem da me puste nedeljom blizu terena, da pomognem, okujem noge nekom batici što hoće da nam da gol, zamaglim vid jebenom sudiji kad se sprema da dune penal za Inter…došapnem protivničkom beku istinu o ženinim čestim viđanjima sa najboljom drugaricom i misterioznom kafenisanju u nepristojnim satima…da ga nateram da se zamisli kada se stvari na terenu odlučuju.
Ne bih voleo da vidim Zambrottu u svojoj blizini…taj naslednik Jude Iskariotskog bi dobio svoju porciju uvreda dok šprica u aut liniju a nevidljiva sila pokušava da ga obori. Ili Ibrahimovića, onog lažnog Šveđanina što je talent platio sopstvenom čašću a nije ni kusur dobio. Eto, preporučujem se…ne tražim ni honorar, bio bih od koristi. Papa navija za Juventus, pretpostavljam da je on pozvan da objasni moj slučaj iako ne pripadam njegovoj crkvi…i neka ne žuri sa odgovorom, spadam u one što veruju da je uživanje u čekanju.
Jednog dana…
