Pa, moralo se dogoditi. Naprosto, brod koji besciljno luta otvorenim morem jednom će se nasukati, prosto, to je pravilo velikih brojeva. Sreća je kategorija koju neuspešni pripisuju drugima kao opravdanje za sopstvenu propast. Nema to veze sa srećom, dragi moji… povređenim igračima, slabim danom, dobrim Sardima koje je život na siromašnom ribarskom osrvu naučio da se ne nadaju previše.

   Ne, Cagliari nam je došao kao hijena koja će se zadovoljiti ostacima lešine koju su velike zveri već rastrgle. Pokupili su mrvice i sada samo slepi ne vide gde će završiti pokušaj grupe jebenih amatera da glume opasne momke.

   Nije u pitanju tabela, i kad smo onim nesretnicima iz Milana prišli uz dupe nada nije bila veća, malo jeftine neizvesnosti i petparačkog nadahnuća za neupućene…  veći novinski tiraž i to je to. Nikada niko ozbiljan nije poverovao da je kornjača pobedila zeca…to je priča za one što mentalno nikad nisu zakoračili iz obdaništa u stvaran svet.

   Od nas ne zavisi ama baš ništa, to je ono što boli…sećate se onih jadnih godina negde početkom veka kada su budale iz Rima dve godine, doduše različitim bojama, ofarbali lo scudetto. Bilo ih je smešno gledati kako se pentraju po ruševinama večnosti, luduju i prete da je to početak novog doba. Sećam se da sam se odlično zabavljao najavama La Republice da je uspostavljeno novo rimsko carstvo i da će mrski sever Italije biti sveden na razumnu meru. E, ono što jadnici nisu videli, a bilo je tako lako pretpostaviti, je da ih niko neće pitati ništa. Par godina kasnije, prosjaci koji su jednu noć proveli u kraljevskoj postelji su ponovo bili na ulici, zaodenuti u smrdljive rite i sa ispruženom rukom. Jednostavno sudbina se poigrala nadom budale koja je poverovala da se jedno jutro probudila pametna.

   Slično je danas sa Juventusom, ne pitamo se ništa, sporedni kolosek, ekonomska klasa u avionu, plesniva hrana, obrok na brzinu, žvakanje smeća u McDonaldsu. To su nam napravili limenko, strašilo, lav kukavica  i Doroti…sve sa „Smetlarom iz Oza“ po imenu Claudio Ranieri.

   Blesavko koji je u jednom trenutku života pokupio iz kante loz…tiket koji ga je doveo na klupu najvećeg italijanskog kluba…zar je bilo moguće da tupan bude toliko hrabar da poveruje da tu ima još nečega. Zlatne ribice imaju dobar smisao za humor, ispunile su osedelom penzosu želju i sjebale sve nas što nam znači. To da će napraviti havariju je bilo jasno prvog dana kad je Didier Deschamps pokupio torbe i sa nožem u leđima napustio grad. Jebi ga, ne možeš da jašeš na talasima u bari, možeš jedino da upropastiš cipele i zaradiš prehladu…ako znate na šta mislim.

   Plan je bio da se dovede figura koja ume da čita ali ne i da govori. Čija je glava podešena tako da klima napred, čija ruka je podignuta uvis još dok se raspravlja o nečemu…i našli su glupana koji je već pripremao kamin za duge penzionerske dane i pogled zamagljen skramom. Oteli su mu čak i štap iz ruke kako bi ga ponovo načinili radno sposobnim, plaćaju mu da stoji pored klupe i mole se da ga ne ubije vetar. U porno šopovima ovako funkcioniše lutka na naduvavanje, u mesari zaleđeni but koji ne košta mnogo. Možeš da ga iskoristiš a i da ga baciš ako se pokvari…nije ni šteta ni trošak.

 Dedica će odgegati u svoje selo pokraj Rima, gledati u masline i pitati se koga je trenirao…Chelsea ili Wigan, Valenciju ili Parmu…svejedno je…možda ga svest prevari i ne seti se Juventusa.

   Slaba uteha, mi ćemo ga se uvek sećati…

This entry was posted on Monday, February 2nd, 2009 at 8:37 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.