“Nema zemlje za starce”.

   Pozajmio sam naslov ovog filma jer se osećam kao pasionirani igrač šaha i domina u penziji. Kao omatorela drtina sa naherenom sivom beretkom koja pljuje na vlast i potajno glasa za istu. Kao pogurena prilika što širi karakterističan miris životne jeseni. Sazrevam, govori moja baka Stana kad je pitaš šta se to oseća, misleći na odurne mirise iz susednog stana u vreme ručka.
   Ne nije Hana, nije to što pored 150 zaposlenih i njihove dece, ja bivam dovoljno sebičan da mislim na porodicu svoje dupe. Kažu da egoizam dolazi sa godinama.
   Nije to, braćo i sestre, mene je moj tim učinio starim za svega par nedelja. Nije da nisam očekivao, al’ na zlo nikad ne navikneš, ne oguglaš. U ljudskoj je prirodi nada da ćemo izbeći ne samo kaznu, već i svakojaku nesreću. Zato se kaže da se loše stvari obično događaju drugovima.
   Evo, skupljam mrvice hrabrosti da ovo napišem već par nedelja. Kao ono kad si klinac i preturaš po džepovima u ormanu da ćeš naći neku zaboravljenu kintu. Tako i ja…pokušavam da pronađem zrnce optimizma, da podgrejem nadu kao stvrdnuti burek koji će na vatri postati podnošljiv, dok prazna creva jauču. Gledao sam jedan beznadežno loši Juve. Nije to prvi ni poslednji put jer opsednuti nikad ne priznaju da je došao kraj (kad ste videli kockara koji se nije vratio ruletu). Tresao sam se zureći u ponižavanje po jebenoj Belorusiji, u sudaru sa timom koji se finansira proizvodnjom traktorskih guma. Onih što se muče po zaleđenoj zemlji, pokušavajući da prehrane par siromašaka. Hrana ne uspeva u poslednjoj evropskoj diktaturi.
    Videli ste predsednika? Više liči na švercera deviza nego na političara. Umesto čvrste i zdrave valute on trguje ljudskim sudbinama, menja ih i gnječi, u svom ludom naumu da ozvaniči svoju večnu vladavinu. E. to je za zemlja, za one što su pocepali knjigu iz geografije.
    Fudbal u Belorusiji? Pa, popularan je koliko i boćanje kod mene u Šumadiji. Tamo se nesrećnici, što pikaju loptu, kriju po hladnim haustorima iz prikrajka posmatrajući hokejaše koji šetaju najbolje ribe. Rodi se poneki što ima dovoljno talenta ali i teču u državnoj bezbednosti da dobije kartu za zapad. Recimo, fudbaler pod prezimenom Hleb. Simbolika, baš to Belorusi nemaju, iako im se najbolji igrač tako zove. Nebo ponekad ima fantastičan smisao za humor.
    Ne stari se prijatelji za 90 minuta, niko nije toliko lud. Ali, sedam dana pre toga, bod nam je oduzeo verovatno najodurniji golman svih vremena. Walter Zenga je vlasnik ružnog liga kombinovanog sa originalno lošom frizurom. U italijanskom leksikonu mržnje je zaveden kao budala koja je prokockala plasman u finale svetskog prvenstva 1990. Stariji se sećaju kako je kokainskom zavisniku Claudiju Cannigi poklonio gol i pogurao Maradonu i grupu građana ka završnici. U mojoj knjizi blamova podveden je čovek koji je rešio problem horde prelepih devojaka u Italiji koje se poput leptirica lepe za fudbalere, tako što se oženio Rumunkom. Dečko je talenat, priznaćete.
    I tako prijatelji, kombinacija traktorista, zavodnika u Drakulinoj zemlji me je dovela do poznog doba. Mislio sam da sam video sve, pamtim kao kornjača. Bili smo i ranije u blatu, glava nam je tek virila iz govana…ali nikada nisam mislio da ćemo se udaviti. Mene su učili da mi Juventini imamo sedam života…sada, braćo i sestre, nisam više siguran. I jebeno se bojim…
    Razmišljajte o tome…

This entry was posted on Friday, October 3rd, 2008 at 1:56 pm and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.