Tužna će biti atmosfera u prvoj smeni FIAT-ovih fabrika, isprašili smo sinoć Sicilijance i dali im dosta materijala za razmišljanje na dugom putu kući. Priznajem, nije mi drago što smo uticali na radni moral težaka koji su pre par godina sakrili Juventusove šalove na dnu ormara i iskopali obeležja zaboravljenog zavičaja uz zakletvu Palermu. Neka ih, zasuze svakome oći pri pomisli na rodnu grudu, vratiće nam se bludni sinovi za par godina kada Palermo završi misiju u Serie A, a Sicilija nađe neki drugi simbol kojim će hraniti identitet regije.
  Festivalsku atmosferu na terenu prekinuo je capitano sa par vaspitnih ćuški Palladinu uz jasnu poruku da se uzdrži od bilo kakvih komentara. Jebi ga, nije Comunale Brazil, niti Torino liči na Rio. Hladnoća u novembru ledi svaku želju za karnevalom, a žene su zakopčane do grla. Del Piero je na slikovit način to morao da objasni napaljenom klincu koji je u raspodeli autoriteta na terenu sebe pogrešno video u prvom redu.

   Raffaele je pomislio da će mu uz debi u reprezentaciji neko uručiti i ključ najslavnije svlačionice sveta - Juventusove, prostorije u kojoj se, po svedočenju, nekih njenih stanovnika razgovara jedino o pobedi i žrtvi za viši interes. Zato valjda imena Brazilaca na kasetama za lične stvari vrlo brzo nestaju…preko noći. Niko ne pominje skupe automobile, jeftine žene, porodična gnezda…porodica je tu u oblacima znoja, porodica je klub čiji se ego hrani uvek iznova, pobedama.
   Kao i svaki Napolitanac, Palladino ima sklonost ka dramatičnim gestovima i krupnim rečima…zato je capitanova reakcija jedino rešenje da se usijanje, koje u glavi dostiže maksimum kroz vatreni egoizam, ohladi na prvom koraku. Potoci lave su zaustavljeni pre nego što je vulkan u Palladinovoj glavi počeo da bljuje mladalačku želju da se pehar slave ispije odjednom, u cugu, što kažu rumeni seljani u mojoj Šumadiji.

   Besplatnu lekciju iz altruizma i poštovanja bližnjeg svog, mali Raffaele je dobio par minuta kasnije kada je Del Piero ponudio svom štitonoši Pavelu Nedvedu da izvede penal kako bi postigao gol i “razbio maler”. Iako se Čeh zahvalio, gest dobrog čoveka Alessandra Del Piera je za trenutak zaustavio vreme na Comunale, da stvarnost makar za trenutak produži uživanje nas blagoslovenih što delimo dobro i zlo sa klubom i capitanom.

   Neka nova istorija, što će biti pisana jednom kada nas ne bude, neka ne zaboravi ovaj detalj sa jedne sasvim obične utakmice u kojoj smo uradili isto što i svake Božje nedelje, pobedili i okrenuli se onome što dolazi…sudaru svetova sa Milanom. No to je vec neka druga priča…

This entry was posted on Monday, November 26th, 2007 at 4:51 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.