Neki ljudi zaista su nepristojno staromodni i nemaju osecaj za reklamu…zamislite kad bi Marlboro umesto onog usamljenog cowboya što nedostatak društva leci nikotinom na bilboard stavio snimak pluca koja se raspadaju od raka. Ili MC Donalds umesto groznog klovna za maskotu angažuje rumenog debeljucu sa pokojim procentom krvi u reci masnoce koja pluta njegovim venama
   Užasno?

   Kada se grupa provincijalaca zatekne u sivoj prestonici koja se bez ikakve samokritike proglasila za beli grad, jasno je da buljenje u šarenilo izloga predstavlja jedan od nacina da potrošite vreme i zaboravite na jebeni vetar koji imunitet pretvara u prah i pepeo. Sjajni uglancani podovi najveceg šoping centra na Balkanu osim što ukazuju na bedu države i jaz u društvu imaju i cudnu osobinu da coveka izmore kao duel sa Genarom Gattusom na sredini terena. Gutali smo kilometre u besciljnom tumaranju po radnjama u kojima kupuju neki drugi ljudi, što se ne mešaju sa obicnim svetom. Oni pazare, mi gledamo kao devojcica sa žigicama u punu trpezu sa druge strane stakla. Nebitno, da ne smaram, fantasticna trudnjaca i platežno zanemocali “još malo pa otac” su ogladneli od lunjanja pa se masa skupih prodavnica jeftine hrane ucinila kao fantasticno mesto za predah. Mala oazica u pustinji siromašnih beduina kakvi smo nas dvoje.
   U takvim trenucima, da pozajmim misao Nicole Amanitija, pizza je izbor veka, zasiti brzo, ne angažuje mnogo cula i ne košta puno, poput americke komedije i meksicke novele. I dok je lepotica sa ispupcenim stomakom pokušavala da dokuci razliku izmedu užeglih šampinjona i cetiri vrste sira, u uglu sam ugledao slike na kojoj se par gubitnika što igraju za Inter goste pizzom koju smo nameravali da kupimo. Jebo te, kako su izgledali srecno, Dejan Stankovic je zaboravio na svoje igre u reprezentaciji Srbije, Adriano na probleme sa alkoholom a mislim Vieri, na cinjenicu da mu je Inter u vreme dok je bio prva violina u raštimovanom orkestru prisluškivao mobilni telefon. Ma pizza je lekovita, mada sam skloniji da mislim da su, kao i svi depresivni ljudi, našli utehu u prežderavanju. Znate one debele domacice koje u nedostatku princa iz snova, tamane kraljevsku salamu?
 
  Instiktivno sam povukao trudnjacu i sklonio je od štanda. U kriznim situacijama treba brzo reagovati, a moje dete sigurno nece jesti pizzu koju reklamiraju gubitnici. Od zatrpavanja takvom hranom do neke buduce jedinice u školi ili problema u komunikaciji sa drugom decom je tanka linija…znate?
   Dama sa stomakom se uplašila, tako nervoznog videla me je nedavno kada sam bio poražen cinjenicom da Lacosta džemper, koji mi se svideo košta polovinu plate, duplo je skuplji u jebenoj Balkaniji nego na periferiji Pariza dok ga šiju hitri prsti malenoga Kineza u cijoj je produktivnosti samo nebo granica.

   Preterujem, zar ne…ali gde ceš obuzdavati strah od zaraze koja se širila Delta Cytijem. Shvatila je trudnjacica poruku, brzo smo se udaljili od žarišta kuge i na kraju završili u Mc Donaldsu…malo holesterola u odavno zakrecenim venama nece škoditi…važno je da smo izbegli trovanje najgorom pizzom na svetu.

   Rekoh vec na pocetku, neki ljudi zaista nemaju  meru u uništavanju svojih proizvoda lošom reklamom. Pre par meseci sam u izlogu jedne novinarnice video Gazzettu Dello Sport sa koje se kezila dvorska luda ( vidi blog “Pokret za ukidanje dvorske lude”) Marko Materazzi. Kao i svaki savesni gradanin ( možda mi uruce i neku zahvalnicu za rad na mentalnom zdravlju društa ) upozorio sam baticu preko pulta da je lice glupana pogubno za decu i omladinu, da ce izazvati strah nedužnih prolaznika i možda uznemirenje jednog veceg broja ljudi…ima toliko lepih devojaka i mladica koji se baškare na naslovnim stranama da bi se favorizovala kreatura koja vredanje tudih majki i sestara smatra dobrom zabavom.
    Batica me je upitao da li sam navijac Milana, što je uvreda samo po sebi…pa ga nisam udostojio odgovora. Jednostavno nisam bio raspoložen za svadu a i valjalo je krenuti kuci. Daleko stanujem…

   Proveli smo se u Sivogradu za sav novac, napunili oci neispunjenim željama ali i stomake kalorijama jedne od najomraženijih korporacija na svetu. I nismo loše prošli, oteli smo prijatelju novu Amanitijevu knjigu  “Kako Bog zapoveda” (sjajna je, eto vam i preporuke za citanje, da ne kukate kako samo pišem o glupostima ) i završili par poslova.

   Mada je dlaka nedostajala, da okusimo najgoru pizzu na svetu. Budite oprezni ako vas put nanese…

This entry was posted on Wednesday, November 28th, 2007 at 11:45 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.