Sve je bilo spremno za trijumfalni povratak manekena post - sovjetske ere na rodno tle. Siromaško, koji je dobijanjem koncesije na Ali Babinu pećinu u tranzicionom mračnjaštvu Rusije ostvario svačije snove, je brižljivo isplanirao demonstraciju moći pred zavidljivim zemljacima.

   Kišovita Moskva,

Chelsea koji može komotno da na grb stavi iskrzanu šubaru umesto onog olinjalog lava, protivnik najbolji mogući - Manchester United koji je više planetarni fenomen, nego engleski klub…Roman i pored punih džepova ne uspeva da pobegne od slovenskog poimanja uspeha, loženja u rodnom selu.  Svedeno na neki mikro svet, on je verna replika gastosa iz Svilajnca koji leti poji seljane iz zavičaja znojavim novcem arbeita u Nemačkoj. Traži priznanje, kupuje pažnju, hrani se zavišću okoline. Pokušava da naplati prezir i potcenjivanje, bolne rane mladosti. U idealnom performansu za

Ruse i ostatak njihovih kolonija, Terry bi digao pehar, napio se i urinirao po prozirnim Ruskinjama na kakvoj privatnoj žurci. Već danas bi taj konglomerat nepristojno bogatih ljudi razmišljao o selidbi na neki drugi gusarski brod. Priča se da se Roman zaljubio, i da Chelsea ima sve šanse da završi na dnu ormana kao izgustirana igračka.   Na Abramovichevu žalost, Terry se okliznuo, zabauljao kao na plesnom podijumu dok alkohol kljuca poslednje mrvice razuma iz zamagljene svesti, i predstava je propala. Burleska se izrodila u tragediju antičkih razmera, a prirodni poredak u svetskom fudbalu je ostao neokrnjen.

  

    Navijao sam za

Manchester United?  

   Ne, navijao sam za svet kakav jeste, pustinju u kojoj ljudi kao Alex Ferguson upravljaju oazama. Skorojevići poput Romana se uvek izjebu u jednoj stvari…GOSPODA NOSIŠ U SRCU A NE U NOVČANIKU. U punim džepovima možda nađeš trenutnu inspiraciju ali nema nikakve vizije.

     Rus je, da se slikovito izrazim, kupio bolnicu i doveo vrhunske hirurge, ali mu je posle određenog vremena dojadilo da stoji po strani pa je poželeo da se lati skalpela i operiše…završilo se tankom linijom na sredini ekrana, pacijent će verovatno biti proglašen kolateralnom štetom a ovaj oproštajni ruski ples podseća na teturanje praćeno zadahom vodke.

Chelsea možda neće propasti ali nikada neće biti veliki što je prijatna muzika za uši nas tradicionalista. Zamislite da svaka bitanga dođe na ideju da rubljom ili nekom drugom valutom sruši princip postanka fudbala i uveri me da je moj čitav čivot zasnovan na pogrešnim pretpostavkama…ne znam za vas, ali mene bi jako pogodilo. O bitnim stvarima odlučuju Manchester, Liverpool, Real, Barca, Bayern, Juventus, Milan,

Ajax…u tim se kabinetima kuvaju kaše kojima će se gostiti pristojan fudbalski svet, ostali ne sede za tim stolom, eventualno pozobaju koju mrvicu sa poda.       Da budem iskren, odahnuo sam, ali ni upola koliko jedan čovek u svojoj kući u Portugalu. Da Terry nije promašio, Jose Mourinho bi se jutros probudio kao zvanično najgluplji čovek na svetu, uz onaj osećaj koji seljaci u zapadnoj Srbiji nazivaju “DRUGI HANDIRAJU NA MOJE KARTE”…ovako, otišao je kao pobednik, mada…kako smo već primetili u jednom ranijem blogu, šteta što to ne sme glasno da izgovori.

This entry was posted on Thursday, May 22nd, 2008 at 8:07 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.