Veliko olakšanje…malo je nedostajalo da koalicija glupih i lenjih svoj hendikep proglasi za vrlinu i nametne pola hleba i parče smrdljive salame kao princip postanka sveta…no, tas je pretegao na stranu onih koji imaju šta da izgube. Nije ni ova squadra, što živi u zabludi da njihovo mirisanje govana neodoljivo privlači  milione glasača poput muva, srećno rešenje…ali nakon snošaja sa tom uglađenom gospodom, ma kako nevoljan bio, čeka te makar topla voda i čista posteljina. Od ovih drugih ljubavnika obično fasuješ triper i nevolje koje nakon toga slede.
  Priznajem, računao sam procente kao Moggi bodove koji su Juventusu potrebni za lo scudetto…gledao analitičare koji osim što lupetaju gluposti, deluju tako zamazano i gadno kao da su Orci a ne ljudi, upijao prognoze eksperata čiji pompezni rečnik nikako ne uspeva da sakrije provaliju između cene odela u koje su se maskirali i tužne stvarnosti onih kojima se obraćaju. I znate šta? Svima su usta puna gubitnika tranzicije. Seciraju ih kao pacove, prevrću im dušu kao studenti medicine ljudske organe na vežbama, oplakuju ih na normu kao profesionalne narikače na seoskim grobljima. Bauk tranzicije kruži Balkanom, podseća na onu gigantsku sisu što juri malog čoveka u jednom od filmova Vudija Alena (mislim da se zove “Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu a niste smeli da pitate”), čekamo da se rasprsne i bujica nas povuče propast.

  Predivna igra u nas je siroče tranzicije. Taj plemeniti proces, koji, po mom skromnom mišljenju, ima za cilj da opravda činjenicu da i naslednici komunizma i barjaktari demokratije imaju isti uslovni refleks kao i prethodnici, to jest TRPAJU U DŽEPOVE SVE ŠTO IM STIGNE POD RUKU, nije ni dotakao fudbal. Doduše, možda u pojavnim oblicima…tako da je :

- Predsednika kluba lokalnog političara zamenio gangster iz kraja
- Oca, partijskog apartčika koji gura svoje čedo u tim nasledio je otac - vlasnik kapitala ili lanca auto - perionica u krajnjem slučaju.
- Treneri se čak nisu ni maskirali, zarozani bivši fudbaleri čije je mesto na klupi strogo uslovljeno nemešanjem u svoj posao ( jebo te, slično predsedniku za koga sam glasao )…doduše pojavi se pokoji poletarac koji je kupio diplomu i sanja da će ga zlatna ribica pretvoriti u Mourinha, ali doajeni bez kinte u džepu najčešče sleću na balkanske klupe. Oni su inventar u klubu, kao radni sto sekretarice, korner zastavica, probušena mreža, rasparani dresovi omladinske ekipe…
- Fudbaleri slabije barataju loptom ali imaju isti koeficijent inteligencije, isti tupi pogled, isto mehaničko pružanje ruke ka blagajni…dobro de, nismo očekivali da “new age” izrodi Maradonu u Bajinoj Bašti i Platinija u Koprivnici ali fudbal postkomunističke ere je uvreda za oko…gomila sporih ljudi koji izvode neke smešne pokrete.
- Ni stadioni, pravljeni za sletove, grupni fetiš odnosno obožavanje vođinog dupeta, nisu se promenili, u Rusiji su ih, na primer,  inventivni doušnici promovisani u predsednike klubova bojili u smeđe, kako bi izgledali živahnije…

   Drugim rečima, brutalne države koje se i dalje kupaju u prvobitnoj akumulaciji kapitala nisu se ni potrudile  da zaviju bedu u jeftin ukrasni papir. U Brazilu favele farbaju u boje duge kako siromaštvo ne bi probadalo oči ugojenim turistima. Na Balkanu smo fudbal pretvorili u spomenik prošlosti, relikt socrealizma, svedočanstvo o vremenu u kome su igru pokušali da pretvore u koračnicu, u kome se marširalo, a ne plesalo.

   Stvari su u balkanskom loptanju okamenjene, čak ni proždrljivci zaodeveni u status eksperata za “tranziciju” nemaju vremena ni volje da se time bave…kao dobrostojeći sused što se ne zamara da uzima kusur u metalnoj sitnini u supermarketu.

   Fudbal ne stanuje ovde.

This entry was posted on Tuesday, February 5th, 2008 at 7:03 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.