Ludilo nedeljnog popodneva
Nedavno sam u jednoj od onih sjajnih knjiga o engleskom fudbalu ( Harry Pearson “The Far Corner”) koje, na žalost nikada neće biti prevedene na balkanske jezike, čitao zanimljivu opservaciju lokalnog berberina o činjenici da je previše utakmica oko nas i da kao svako razmaženo dete gubimo interes za lako dostupne strani. Zabrinuti brica se jadao poznaniku koji je ludnicu Londona zamenio za sivi severoistok Engleske u kome dominiraju čeličane i neuzvraćena ljubav prema relativno neuspešnim klubovima Borou, Newcastleu i Sunderlandu. Elem, momak sa makazama, nekada navučen na predivnu igru, “skinuo se” sa besomučnog konzumiranja fudbala…sada gleda jedino Newcastle i to prvi tim, rezervnu ekipu i omladince…i ponekad lokalni Carlisle, kada igraju sredinom nedelje. “Svet je otišao u bestraga”, tužno konstatuje…
Nemojte se smejati, postoje ljudi za koje četiri utakmice, uživo ili na TV predstavljaju jedva dovoljnu dozu kojom će prehraniti ludilo koje nas obuzima svakog vikenda. Pri tome ne mislim na zavisnike od tiketa, pogrešne procene i iluzije da se poznavanje fudbala može pretvoriti u lagodan život bez rada. Ne, ovde se radi o osobama koje su spremne da pojedu dragocenu dokolicu u buljenju u osam ili devet utakmica koje se prenose na televiziji…i da na to dodaju mazohizam zvan odlazak na stadion u ligama bivše trule kolibe na granici dva suprotstavljena sveta, koja je srušena uz orgijanje i ubijanje. Jugoslavija se zvala ta utopija, za mlađe analfabete koje beže sa časova istorije.
Neke od nas posao i geografija sprečavaju da svake nedelje putujemo sa timom, ali gledajući Juventus u svojoj sobi ja osim što nisam normalan, nemam ni osećaj za vreme, mesto i ostale kategorije realnog života. Stojim dok ekran isijava i pokušavam da ignorišem znoj na rukama. Fantastična trudnjača je u početku verovala da taloženje godina izaziva ozbiljnost na mom umu. O, kako se grdno varala! Ne samo da nije predvidela calciopoli i Serie B već je i previdela i normalnu posledicu vezivanja mornara za brod koji tone…
No nije tema subotnja pobeda protiv Lazija, u ovim blogovima ne pričam o utakmicama, ili se trudim da ne komentarišem, jer ludilo bi trebalo da sačuva intimu, barem se ja trudim da ga ne mamuzam ponedeljkom kada je život ionako sumoran.
Priča je vezana za nedelje, ili dane kada igraju neki drugi timovi, za koje navijaju neki drugi ljudi…prema kojima sam ravnodušan. Non me frega niente za Manchester United, Arsenal, Chelsea…sa druge strane mrzim Romu, Torino, Liverpool, ipak sve te dosadne insitutucije i one druge omražene timove gledao sam sa mandarinskim mirom čitavo popodne…
Radilo se, prebacivanje sa jednog na drugi kanal je naporna rabota, koncetracija mi je bila na nivou vozača formule jedan naravno sa manjkom adrenalina…jer mi rezultat ne znači ništa. Doduše hvatao sam sebe kako želim da se neki padobranac spusti na Olimpico u Torinu, prekine utakmicu Torina i Rome i saopšti okupljenima sve sa onim ružnim krpenim lutkom Tottijem i gubitnicima obučenim u granata dresove da je utakmica završena i da dva kluba više ne postoje. Naravno da se to nije desilo ali i remi bez golova je dobra stvar tek da niko od jadnika ne bude zadovoljan.
I onda pošto je Arsenal dobio Chelsea na stadionu koji nosi ime Emirata usred Londona (slatke čari globalizma i novca koji miriše na naftu) meni nije bilo dovoljno…kao pijani svat što se posle torte navraća na tanjir sa umorenom svinjom ili jagnjetom, odlučio sam da pogledam još jednu fudbalsku utakmicu, igrala se u Americi, lopta je bila čudnog oblika, ali ko te pita. Malo NFL za jednu nedelju koja je umirala lagano, praćena blagom nelagodom zbog nadolazećeg ponedeljka…
Negde oko 20.30. na teren je izašao Inter…
E ljudi pa ni ja nisam toliko lud, ne ide posle toliko poslastica da se nagutaš govana na kraju. To ne radi niko ma koliko opsednut bio…
Čekajući sledeći vikend
