Los Cojones
Kada brkati, znojavi Meksikanac stenjući pod usijanim suncem i stegom svoje lopovske domovine izgovori ovu reč, misli ne na “muda” u klasičnom smislu. Nije to obična hrabrost, ili “smelost” kako je Platon definisao budalu koja se kurči bez potrebe…los cojones su nešto drugo.
Ova kovanica znači sposobnost da se delovanjem utiče na nepovoljan ishod, da se promeni ono što gubitnik naziva neibežnom sudbinom. Biti hrabar ne znači ništa bez plana. Odsustvo straha je bolest, ni više ni manje od spuštanja pantalona i zabijanja glave u pesak. Zec uhvaćen u svetlo farova ili terijer koji se zaleće na lava završiće na sred puta prosute utrobe…rezultat je isti.
Ono što se desilo sinoć na Comunale je kombinacije činjenice da je pretvorna budala na klupi Juventusa rođena pod srećnom zvezdom i logični ishod takođe fakta da rumeni, zadrigli debeljko kome se posrećilo kao treneru Milana, nikada nije imao Los Cojones. Ancelotti je neko ko je iz Juventusa ispraćen kao neomiljeni portir u penziju, utrapili su mu zlatni sat i sliku, neko je održao prigodan govor i izgurali ga iza kapije. Posle toga je počela žurka na koju nije bio pozvan. Ono što se posle dešavalo sa čovekom koji se ljuti što ga poredimo sa najdražim ručkom svakog stanovnika Balkana hrišćanske vere je splet srećnih okolnosti garniran time što je pristao da glumi pajaca u omiljenoj igrački najbogatijeg Italijana. Jeste pobeđivao, ali portir u Microsoftu nije neko bez koga Bil Gates ne bi proizvodio Windows. Ancelotti je dakle veoma zamenjiv.
To što se Milan sinoć izblamirao je nedostatak Los Cojones, nije to naravno zločin za Haški tribunal ali pokazuje gde je mesto budalama koje u očaju pokušavaju atentat na nekog bitnog kako bi se proslavili. Nije tu bilo ideala ni neke velike ideje, očajnik je skinuo košulju i golim grudima se zaleteo na bajonet. Možda je to dobro za holivudski film, ali u stvarnosti te pokupe usisivačem i odlože u kantu za smeće ili recikliraju, svejedno.
Umirovljenik što čeka ček od penzije na našoj klupi takođe nema Los Cojones. On je međutim više od portira…u nekoj kompaniji on je mastiljara koja sedi u uglu i zauzima malo kvadrata čekajući da se išunja na zadnja vrata i zaigra domine u parku. Ako ste nekada rukovodili nekom firmom, to je onaj čikica iz poslednje kancelarije levo za koga vam saradnici kažu : ‘Ma pusti ga, ima još dve godine do penzije’.
On naravno nema ‘Los Cojones’ ali ga niko i ne pita ništa. Sedi i ne smetaj, život pulsira, nemoj da mu se nađeš na putu…
Od zeca u svetlu farova i glupo smelog terijera ništa zavisilo nije…zato se tako i završilo.
Ništa, idemo dalje, čekajući nekog sa Los Cojones…tada ćemo odahnuti.
