‘Kucamo na vrata zaboravljenih asova’
Podsecaju li vas veliki fudbaleri na golubove koji zure da se pokake na spomenike dignute njima u cast? Na nekada tirazne pisce koji sluze za uvelicavanje skolskih proslava u predgradjima? Na hitmejkere koji su hale i stadione zamenili za domove kulture u neasfaltiranim zaseocima? Junaci tih tuznih prica su poput izbeglica, proterani sa naslovnih strana sakrivaju se u onim redovima crne hronike koju niko ozbiljan ne cita…ali ziveti se mora.
Naravno, ne generalizujem stvari i s ponosom i nadmoci svojstvenom navijacima Juventusa pokazujem na Platinija…Le Roi se posle igrackog popeo na presto koje mu i pripada. Michel zasluzuje krunu u UEFA. Konacno se neko setio da fudbalski dvor preda nekome dostojnom, ne debelim svedskim birokratama i svajcarskim bankarskim sluzbenicima. Ali na jednog Platinija dolazi kolona ocvalih, zaboravljenih, ponizenih, prestrasenih likova koji su presli put od idolopoklonstva do podsmesljivog kikota svojih nekadasnjih sledbenika. Podanici su surovi, hrane se vasom moci ali i strpljivo cekaju dan kada ce vas batinati dok lezite u blatu.
‘Kucamo na vrata zaboravljenih asova’. Secate se one zajebancija ‘Top liste nadrealista? To je u stvari, gegom prikrivena. istina o palim idolima koji dalje u svojim glavama promasuju sanse, odmahuju ka sudiji, otpozdravljaju razdraganoj masi ne primecujuci pozutele stranice na zidnom kalendaru.
Ipak, ima i drugih nacina da se zivi u proslosti.
Sa terena se preselis na klupu : na zalost, italijansko odelo i tompus ne pretvara bundevu u Marcela Lippija. Ne ide to tako…legendarni igraci obicno prosipaju kofe gorcine na teren zbog cinjenice da im biologija ne dozvoljava da igraju do 60. godine. Upoznao sam par njih, obicno pokusavaju da rec ‘ja’ upotrebe kao subjekat, objekat, predikat i prilosku odredbu za vreme i msto…unutar iste recenice. Vredjaju igrace pozivajuci se na svoju nekadasnju vestine i poput razocaranih usedelica prisecaju se slatke proslosti…kada je sve bilo bolje. Ako primetis da se tada igralo za limunadu i manje trulu salamu iz vojnih rezervi zavrsio si karijeru.
Prenosis znanje na decu…za mene, ovo je osmi smrtni greh i tako bi ga trebalo kaznjavati. Klubovi su socijalne ustanove a najbolji nacin da upropastite juniora je da ga predate u ruke legende kojoj se tresu ruke a nacin da zaradi za novu turu je ‘treniranje mladjih kategorija u klubu koji je zaduzio’. Tako, ako primetite da vas junior ume da razlikuje vinjak od brendija ili barata markama viskija bolje nego vlasnik destilerije u Highlandu u Skotskoj, bice vam jasno gde je usvojio nova znanja.
Postanes predsednik kluba, direktor, generalni sekretar…ma, pribavis neku fotelju, nije ni vazno.
Neposredan povod za ovaj blog je bila konferencija za stampu predsednika jednog kluba ovdasnjeg koji je pokusao na prevaru da se ubaci u voz kojim putuje evropska elita. Da se izrazim navijackim recnikom, da se prosvercuje, pobegne od ridzovana i eventualno pregled karata doceka zakljucan u toaletu. I nije im uspelo, jebi ga, evropski vozovi su ultra brzi, udobni, karte se ne proveravaju a bez njih se ne moze ukrcati. Nije to zeleznicka stajga u Beogradu, vec Porta Nuova u Torinu…ako razumete sta hocu da kazem. I posto ga je par bezveznjaka koje nije dovoljno napojio napalo da je krivac za neuspeh, da je potrosio novac na par beraca pomorandzi iz Ekvadora i nekog clana kartela iz Bogote, sirotan se uzbudio. Pa je on njih ‘optuzio da ga optuzuju’, pa nije pazio na svoj juznjacki naglasak, pa je sa mukom potisnuta gramatika rodnog kraja ponovo ugledala svetlost dana, pa se znoj potpisao na snezno belu kosulju…pa se gentleman koji je zadivio kolevku fudbala (Japan) upustio u analizu svog bitisanja u fotelji. I bilo je zabavno…jednom sam ga gledao kada je pokusao da improvizuje i odvazio se da ne cita sa papira na nekakvom skupu…odjednom se nista nije culo, uplasio sam se kvara na sarenoj kurtiji. Panicno sam pritiskao daljinski medjutim bila je to samo dramska pauza, pre nego sto je ‘Demosten sa juzne pruge’ povratio moc govora odlucivsi da cvrsto prigrabi tudje misli sa papira.
Svodi se na isto, spavanje na kockastoj musemi kafanskog stola ili zasenjivanje gluposto na javnom nastupima…u biti je svejedno. Koracas suprotnom stranom ulice nadajuci se da ces ugledati svoje lice na izlogu trafike…nema te, stare novine zavrsavaju kao gorivo ili na onaj drugi, nehigijenski nacin.
Samo cekamo da neko povuce vodu…i bol ce verovatno uminuti.
