To se valjda zove karakter…i eto, na brdovitom Balkanu, Hrvati su imali sreće da pronađu špilju u kojoj su sakriveni talent i muda. Naši rudnici u Srbiji su valjda presušili u nekom vremenu prošlom…ako ih je ikada i bilo.

Hrvatska je večeras ušla u Evropu…jebo te, ostadosmo sami na peronu, nema nikoga da mu zavidiš, upireš prstom u trun u njegovom oku dok iz tvog viri balvan. Lepa su balkanska neprijateljstva, oslobađaju sopstvene nemoći, pomažu da nađeš krivca za sitne ljudske slabosti ali i krupna sranja u koja upadamo zahvaljujući smešnoj i ničim opravdanoj nadmenosti. Sused ma kakav bio, abolira te za većinu gluposti koju načiniš, nudi šansu da svoju nesavršenost zakloniš iza njegove mane, služi da nekakvu nepravdu lakše progutaš ako je i njemu učinjena od neke treće strane…ako razumete šta hoću da kažem.

Nekako osećam da sam večeras ostao bez toga…kao siroče.

Jebeno je hladno na pustoj stanici…i ne nadam se da je njima jednako zima u vagonu koji se lagano udaljava. Putujte komšije…ja ću da pokušam sa reketom, zaboraviću dribling i centaršut i praviti se da su backhand i top spin sada u modi.

Malo me teši da nekima ni to ne ostaje. Englezi recimo…nikada neće osvojiti Wimbledon…

Balkanska uteha, dosta za početak.

This entry was posted on Wednesday, November 21st, 2007 at 5:24 pm and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.