Kako je umro fudbal…
Slika prva - “crno - belo seme i zanimacija za zube” Sećate se onih veštački napumpanih utakmica između policijske i vojne sekcije koje su poslušni proleteri krstili derbijem. Ono kad dva tima sa petokrakom na grudima uveseljavaju narod, a piskarala se prosto nadmeću ko će više nakititi jeftinu predstavu za siromašne. Cirkus je imao neki smisao dok su u repertoar bili uključeni i sadašnji zapadni susedi. Papazjanija sa klovnovima, lavovima, tetkom na trapezu, čovekom - slonom, bradatom ženom mogla se i progutati kao kvalitetna zabava, danas je ostala prljava šatra a od životinja hijene i miševi. Show must go on, ali danas samo neinformisane naivčine kupuju karte za predstavu netalentovanih cirkuzanata.
Quanto costa ili koliko treba platiti za mučenje lopte i neartikulisane glasove diletanata koji se previjaju po livadi što ih podseća na zavičaj?
Ako je verovati tvrdnjama ortaka zalutalog na stadion, kartu je prodao za dve kesice belog semena i fišek kikirikija. Neki ga je compagnero ostavio na cedilu, odnosno dobio iznenadni napad zdravog razuma i nije došao na utakmicu. Karta viška je uvaljana u naturi, pokušao je da iskamči par stotina nestabilne domaće valute…tamnoputi internacionalac se samo nasmejao, takve fore kod njega ne prolaze, dobro je upućen u odnos ponuda - potražnja i tanane niti crnog tržišta…realna cena su par otužnih semenki i buđavi kikiriki. Ima tu simbolike, i bez “gimnastike za zube” u ustima nakon utakmice petokrake i uvelih boraca za slobodu ostane upravo ukus gorke soli i plesnivog sira…i neprijatan miris prevare.
Slika druga - mreža
U mojoj izgnaničkoj rupi, tamo gde stvarnost suviše često kroz istoriju podseća na kasarnu, su opšti izbori. Bira se pacovska skupština, veće kanalizacije, glodarski odbori svih vrsta, predstavnik za odnose sa mačkama…ma svi se nešto kandiduju. Već sam jednom objasnio da su biranja u ovim krajevima odluka između gutanja i mirisanja govana, ali to na kraju krajeva nije bitno za ovu priču. Neki promašeni ljudi, što će u slučaju da ih ne izaberu završiti njuškajući po kantama, okupirali su trgove, medije, kafanske stolove, parkove i utvrđenja normalnog života. Kao i svaki zavojevač pokušavaju da podmite robove poklonima. Kada zadobiju poverenje najebaćemo…ti ćeš najebati, ja ću najebati…svi zajedno ćemo da spustimo pantalone. Do tada, darovi i keženje koje otkriva stah od zubarske stolice su put ka srcima apatičnog stada. Deca nisu pošteđena, pre neki dan su im poklonili tenisku mrežu uz obećanje da će, ako ih njihovi roditelji izaberu, napraviti i teniski teren. Jebi ga, znam da se poklonu u zube ne gleda, ali nekako bih više voleo da mi ispod prozora dosađuju klinci koji igraju na male, nego dok se raspravljaju da li je bio aut, u nedostatku “oka sokolovog” i sudije na visokoj stolici. Znam, ništa ne uspeva kao uspeh, i ostala poetska sranja, ali veća je šansa da će se novi Del Piero roditi negde u Batočini, nego što će Srbija iznedriti još jednog Đokovića. Tenis je zabava čistunaca, investicija bogatih, nije to zapisano u DNK seljaka na brdovitom Balkanu ( jebo te, baš sam poetičan, ponedeljkom u ranu zoru).
Pro Soccer Evolution ( u Srba popularno nazvan PES ) je danas jedini kontakt klinaca sa fudbalom, na žalost, kada se zajebu i izađu na pravi teren, ne postoji joystick kojim se daje pas u prazan prostor. Umesto pritiska na trougao moraš da koristiš mozak. A nove generacije sa tim loše stoje…
Pre neki dan sam bacio pogled na obližnje igralište…slika rumenih nezdravih debeljana koji na prelazu iz detinjstva u mladost prave smešne pokrete. Neće se baš naigrati, ni pred svojim ni pred protivničkim golom, ni pred devojkama koje igraju bunker.
DA BOG DA CRK’O FUDBAL KAD GA SVAKO IGRA.
