Kada masa skandira…sveci marsiraju
Brod budala kojim plovimo godinama se opasno ljulja pod teretom promasenih zivota i razbijenih snova, no mesta za nove putnike nam ne nedostaje. Svakakvi se ukrcavaju… izvrcu dzepove pune nemastine, traze izgubljene prijatelje, jedni vape za paznjom svetine, drugi iskaju srusenu porodicu. Sarena bratija prihvata svakoga, iz nje isparava ponos, ‘jaci smo za jos jednoga’, ‘mnogo nas ima’, ‘spremni smo na sve’ …slika o sopstvenoj velicini siri se tribinom kao kuga u Rimu…i niko nije imun na zarazu.
Ipak, ima i uljeza, slepih putnika, sa skrivenom ambicijom da postanu kapetani. Prvo se trude da se utope u masu, scucure se negde pod sarenim plastom ali vremenom ih tribina odbaci, kao organizam strano telo.
Postoje i oni koje obicno nazivamo jednookim kiklopima u zemlji slepih, vladari koji se greju na vatri usijanih glava. Ne pricam o vodjama i oni su samo instrumenti u nasem rastimovanom orkestru, dobro, mozda solo izvodjaci, ali na kraju krajeva svi smo u milosti istog dirigenta.
Govorim o politicarima, onima koji povlace konce iz klimatizovanih kabineta sa cijih se zidova krevelje spodobe podvedene pod kubizam. Dok uzarena masa skandira njihova imena, dok se pozivamo na sopstveno krvoprolice koje ce oni gledati na plazma ekranu u spavacoj sobi, dok pevamo o idejama koje ce napuniti njihove stomake, nozevi su sve blize nasim grlima.
Danas ih je popularno pljuvati, no gomila i dalje u nekom skrovitom dobro cuvanom kutku secanja nosi sve one glupave poruke, transparente naskrabane nevestom rukom dousnika ili nekog partijskog apartcika, pevusi ode ubicama koje su uspele da sacuvaju svoje vene ali i natope gladnu zemlju krvlju nevinih. Tako je to drugari, prvo im nacrtas oreol, pa ih kroz pesmu uvedes u istoriju za zivota, pa im potpises blanko nalog za ubijanje, pa zakucaju na tvoja vrata, pa ko prezivi kaze…’ali gospodo, mi nismo tako mislili’. Znam braco, ali i tinejdzerka veruje u ljubav kada zakoraci u neciju sobu.
Pamtite li one likove sto su ustajali da mahnu iz loza dok ih Curva sjedinjuje u pesmi sa narodom i zaklinje da prvi pomiluju macem necije grlo…to se obicno zavrsi time da oni otkopaju sablju i blagoslove nas put u pakao…eventualno nam posalju uzinu, da se nadje u predahu izmedju rovovskih igara.
Ili prizovite u pamet one mlade lavove iz raznoraznih lopovskih organizacija sto su ih vodje vodale po tribini kao ulaznicu za visoko drustvo. Recimo da sam upoznao par njih koji su kasnije kao sefovi policije ili neke druge bitange pozicionirane u vlasti, slali uniformisane ubice u obracun sa istom masom kojoj duguju jebeni polozaj. Dovoljno je da u iste pesme ubacite druge junake i sami sebe upisete na listu za odstrel. Nije ovde dobri moji prijatelji dozvoljena nikakva pesnicka sloboda, niti improvizacija u skandiranju vlastima…
Na pristanistu ceka nova garniture ludaka, i tu, odmah iza ugla novi kontingent uhoda, decaka koji obecavaju, skauta raznih vrsta…nekoga od njih gomila ce posuti carobnim prahom za ostvarivanje snova…dodeliti im moc o kojoj smrtnici sanjaju.
Svaka generacija valjda iznedri par sposobnih da napoje krvi vazda zeljni Balkan…
Tako to ide…
