Finito.

 

Još jedna godina koju možeš da uporediš sa mamurlukom nakon pijane večeri. Sve je tu, i crne rupe, i mučnina, poneki flashback kao dokaz da se stvarno desilo.

 

I ma koliko želeo da se setim u čemu je prošla prethodna sezona, ostaje samo tmina i grmljavina u nekom udaljenom kutku glave. Kajanje se podrazumeva, ali isčileće taj osećaj sramote do avgusta.

Pijanci i narkomani su jutro posle zakleti pobornici zdravog života, ali ih to ne čini ni boljima, niti im pomaže da se osećaju lakše. Doduše, ponekad je prijatno misliti da ćeš se očistiti i vratiti u stvarnost, ali kratko traje iluzija.

 

Neka mi oproste svi, što su dolazili na ovaj oltar tuge i upijali malo odjeka buke koju ovakav, dronjavi Juve stvara u mojim mislima. Nije se dalo da pišem, rekoh vam, nisam navikao da sezonu završavam u martu, dok se drugi ljudi raduju ili tuguju.

 

Naprosto ravnodušnost, odnosno pomirenost je kraj, poslednji drhtaj pre nego što se duša odmakne i sa pristojne udaljenosti posmatra kako lešinari komadaju telo čiji je bila deo.

 

Gde smo sad?

 

Pa onde kad jed i bol zameni onaj tupi osećaj jadnika koji tumara po zgarištu, godinama posle, tražeći neki dokaz života u pepelu. Sinoć sam ubijao jedno sasvim obično veče gledajući valjda stoti put „Ime ruže“.

 

Knjiga je bolja, ima u prologu deo kada ostareli pripovedač razgrće po ruševinama manastira, tražeći ostatke propasti kao dokaz da je ono što mu se desilo u detinjstvu stvarno.

 

Tako i mi, pogledamo tabelu, koja se već okamenila i sprema se da se ukrca na brod za istorijsku arhivu, želeći da se uverimo da nismo sanjali. Da Ranieri i družina budala predvođena Giglijem i Seccom nisu samo proizvodi iskrivljenog uma.

 

I iznova se razočaramo, ugriz stvarnosti je toliko jak da ova rana nikako ne zarasta.

 

Al’ kako rekoh, opsednutom je potrebna nova doza, par Brazilaca, tri naslova u novinama i kofer nade je ponovo spreman za put. Daleko je sledeći jun i novo razočaranje.

 

Uteha koju nudi nova sezona nije za potecenjivanje.

 

Vidimo se uskoro, čim sredim ovaj blog i  oslobodim ga tuge koja ga nagriza. Možda svi zajedno zajebemo stvarnost, nikad se ne zna.

 

Arivederci a presto!

This entry was posted on Tuesday, June 2nd, 2009 at 8:17 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.