Kad brbljivci utihnu…
Mourinho je izabrao najbolji način da ode…možda bi se od velikog lajavca očekivao vatromet na rastanku, ali se sa rusko – jevrejskom koalicijom ne isplati šaliti. Novac sa istoka neosetljiv na porez, poreklo, ekonomske zakone i ostale gluposti zapadne civilizacije ima nekoliko osobina od kojih su najvažnije da uvek može da se ukrca u svačiji džep ali i natera bilo čija usta da ostanu nema, na ovaj ili onaj način. Niko nije imun, ni prozračni stanovnici britanskih ostrva sa sve tradicijom i osećajem nadmoćnosti, ni preplanuli izdanci Mediterana okupani u sveremenskom mitu o posebnosti i antičkom poreklu.
Portugalac je loš gubitnik i to nije tajna…pobede je zavijao u nadmenost, neuspehe u optužbe, bacao je rukavicu svima u lice svestan jedne stvari : Kraj će biti baš ovakav, tiho pakovanje kofera i iskradanje na zadnja vrata.
Ma šta neuki mislili o Chelsea, ma kako polupismeni novinari pokušavali da nas uvere kako je Stamford Bridge mesto na kome se donose važne odluke po svetski fudbal, „Blues“ su samo običan fudbalski klub. Dodajte na gledanje u leđa Manchesteru, Liverpoolu, Arsenalu malo glamura, pokojeg poznatog navijača, japijevski pogled na svet i to bi bilo otprilike sve. U umirućim godinama prošlog veka posuli su na već izanđalu priču malo italijanskog šarma, Zola, Vialli pa i nesrećni Gullit su ih doveli na naslovne strane, ali znate…te novine će pre, ili kasnije požuteti.
Proleterska revolucija odnosno prevrat kojim je Ken Bates završio na smetlištu a neobrijani vlasnici koncesija na gas i ostala blaga zemljine utrobe svom spisku igračaka dodali i furbalski klub, samo je učinila da se Chelsea oseti većim nego što jeste. Mourinho ih je doveo na tron u Engleskoj iz više razloga. Jedan je njegov trenerski kvalitet, drugi škrtost Arsenalovog boarda i izgradnja montruoznog Emirates stadiona, treći je vreme koje je potrebno da Amerikanci na kormilu Manchestera razumeju neke od osnovnih principa predivne igre. Dodajte tome Liverpoolovu uvrnutu transfer politiku i biće vam jasno da kruna, iako stoji lepo, ipak ima premisu privremene.
Mourinho je to znao…radi se o pronicljivom momku koji nikada u supermarketu ne pazari skromnost ali je uz funte negde na tajnim računima čuvao i zalihe realnosti. Rusi hoće sve i odmah…to je filozofija novog istočnog kapitala. Za engleske travnjake potrebni su osim kiše iz Atlantika i vekovi…mrki tipovi nemaju vremena. I sam Abramovich je u nastupu iskrenosti jednom izjavio da troši nemilice jer nikada ne znaš koliko ćeš živeti, ili na kom broju krupijei sa Crvenog Trga mogu da zaustave kuglicu. Vreme za Portugalca je isteklo a uvek možeš da izabereš način na koji odlaziš. Pametni ljudi kao Mourinho naravno odaberu pravi izbor.
Da li je mogao više? Potrošio je šlepere para ali kvarljivu robu poput Shevchenka i Ballacka su mu podmetnuli u korpu u samousluzi. Priče o osvajanju Evrope su možda mila muzika za potomke Huna koji ne shvataju fudbal. Kao što ni Atila nije pokorio Rim, tako ni Chelsea nikada neće stati uz rame stvarnim imperijama evropskog fudbala.
Gadno je što će sada budale ispaljivati one čuvene : „Novac ne kupuje sve“, „Ne pobeđuje se na silu“ i slične sintagme koje za cilj imaju da glupi uvere još gluplje kako su pametni.
Novac jeste sve, ali Mourinho je već učinio dovoljno…biti prvak sa klubom čiji su navijači do skora imali jednu kasetu od 180 minuta za uspehe kluba (mogli su da pohrane i onu od 120, završila bi isti posao), igrati u takmičenjima koje su fancy stanovnici Londona gledali na Sky Sportu i držali palčeve protivnicima Manchestera i Liverpoola…to je najbliže što Chelsea ikada može da nanjuši od slave…jedina mrvica sa večne gozbe Bogova koja im pripada.
Za mene, Mourinho odlazi kao pobednik…šteta je jedino što to ne sme glasno da kaže.
