Jedna navijacka zabluda
Znate li koja je najvaznija zajednicka osobina svih navijaca na svetu ? Sta ih sjedinjuje bez obzira na ratnicke boje na licu, ideologiju, stil, nacin oblacenja ?
U svom tom sarenilu zaklinjanja na vernost, izjava ljubavi, sirenja netrpeljivosti i mrznje, iskrene patnje i lazne solidarnosti krije se zabluda da se tribine nesto pitaju. Zelja da se bude bitan, iluzija da odlucujes o necemu je ideja vodilja bucne gomile na kojoj sociolozi sa dioptrijom -10 vezbaju svoju moc kontemplacije i sa zgrazavanjem nalaze razloge za devijantno ponasanje u eroziji drustva, propadanju porodice, zeljom da se sruse stege autoritarnog drustva i slicnim visokoumnim konstrukcijama. I dok majke plase decu pred spavanje zlim ULTRA pokretom, a seljaci, radnici i postena inteligencija strepe pred najezdom novih varvara nedeljom popodne, iza svega se krije samo nerealna ambicija mase da sebi pribavi veci znacaj nego sto realno poseduje.
Igraci nas preziru, naravno ne u javnosti gde kao jeftine kineske lutke ponavljaju istu melodiju o tome kako smo 12. igrac, kako su deo naseg pokreta, kako igraju za svoju tribinu…trce da proslave golove sa nama koji rabimo jeftinije ulaznice. U pauzama penjanja na pevaljke i manekenke gluvare sa nasim vodjama sto automatski znaci novu odu obozavanja sa tribine nedeljom popodne, jer ni vodje vise nisu navijaci, pretvorili su se u menadzere i zive od nase strasti prema klubu.
Ima jedna scena iz filma, mislim da se zove ‘The Fan’ (De Niro glumi posvecenog navijaca baseball ekipe) cija opsesivna strast prema timu i igracu rusi njegov um. E, u tom filmu Wesley Snipes, u ulozi velike zvezde opisuje navijace kao budale koje nikada nisu zadovoljne…i cak mi se cini, da ih uporedjuje sa zenama.
Mislim da je pogodio u metu…navijaci su u ocima igraca samo neizbezan kolorit, potrosna roba…nasi idoli ne zele da se obavezu, ako tako mogu da definisem, navijaci su njihova veza za jednu noc, jednu godinu…ograniceno trajanje, ako znate na sta mislim.
Upravo zbog toga nagojene analfabete ljube grb AC Milan, da bi sledecu sezonu u ‘derby della Madonnina’ usli kao igraci Intera…i nepristojno gestikulirali ka svojim dojucerasnjim navijacima.
Imaju magicnu rec kao opravdanje, ako se neki cudesno hrabri novinar usudi da ih podseti na proslost.
JA SAM PROFESIONALAC’, odbrusice ponosni vlasnik osam automobila, sest kuca i intimni prijatelj million lepih zena. Za neupucene, to je kao pandur u istocnoevropskim zemljama…batinjanje nevinih studenata i sakacenje disidenata je u opisu posla bez obzira koja politicka opcija finansira cuvanje svog rezima. Levi, desni, liberali, konzervativci, sledbenici Sai Babe… policija profesionalno obavlja posao, dovoljno je da vlast izda naredjenje i da plata legne na vreme. Ima istina onih sadista koji bi tukli i besplatno, ali vecina su samo surovi profesionalci. Nothing personal, zaista.
Tako, da razjasnimo dilemu – navijaci se ne pitaju nista, i cak mislim da je tako bolje…jer statisti bi mogli da kamenuju glavne glumce, obese rezisera, seksualno uznemire kakvu starletu.
Na kraju bi ostale pune tribine i prazan teren…i sve bi izgubilo smisao.
Bolje je ovako…i kad osetite ukus gorcine u ustima dok nagrada za pobedu odlazi pogresnim ljudima, a kazna zbog poraza u vidu patnje zavrsava na vasoj adresi, setite se da je to jedini moguci nacin da dobijete svoju porciju strasti.
Show must go on, bez obzira na sve.
