Inferiornost se svakako ne leči stalnim ispoljavanjem gluposti i nagonom da se krivica za poraz uvek traži pogledom ka nebu. Torino nikada nije uspeo da odmakne od navike da gubitnički mentalitet posmatra kao delovanje nedokučivih sila. Njima imanentno pripada status pećinskog čoveka koji nikako ne može da shvati zbog čega ples oko vatre ne donosi kišu.

     Ima jedna razlika, pećinski čovek je napredovao, uzdigao se i mentalno i fizički, shvatio odnos uzrok – posledica.  Pacovima to ne uspeva već 100 godina.

     Uživanje je gledati ih kako zblanuto izlaze na terena. Već smo u nekom od ranijih blogova konstatovali da lice glupaka uvek izaziva smeh, jer će otići sjeban sa uverenjem da je mogao više.

     Sve je bilo očekivano, njihova fanatična posvećenost derbiju, očekivanje da neznanje bude sakriveno agresivnošću, nadu da iz bezbroj ponavljanja, majmun može pravilno da očisti bananu. Svi navijači Torina su loši iz matematike i ne shvataju teoriju verovatnoće. Činjenica da si nekoliko puta ispao budala na isti način, nikako ne smanjuje šansu da ćeš ponovo završiti isto. Većina kockara ne kapira da loptica koja se zavrti 25 puta na crvenom, ima podjednaku šansu da i 26 put ode u istu boju.

     Tako je i sa bikovima, još jednom su se nagutali prašine koride. I još jednom su tražili od totema da progovori i kaže im put. Jebi ga, Indijanci su loše prolazili na Divljem Zapadu ne što im je nedostajalo hrabrosti, već što su bili zaostali tj. na nižem stepenu razvoja.

     Ostavljamo ih na dupetu, nemarno zgažene kao bubu…ma kakvi bili, oni nisu mera.

      Jer u utorak uveče ćemo videti gde smo, ima li još nade za okupiranu teritoriju koja stenje predvođena Morattijevim vazalima. Lepo bi bilo eliminisati Chelsea ali bih ja, a i većina vas što čitate ovo, dali sve CL ovog jebenog sveta za lo scudetto. Za miris nadmoći u odnosu na one jadne igračke bogatih ljudi iz Milana. Ta večna dvojba, šta je važnije biti, prvak svoje zemlje ili Evrope, u stvari ne postoji. Biti šampion Italije je stanje na koju je organizam svakog juventina navučen, ali i jedina hrana za naš ego i potvrda principa na kojima je stvaran naš unutrašnji svet.

     Trenutno smo na dijeti, pa ako ne možeš da ručaš u pristojnom restoranu sa čistim stolnjakom, daj najedi se makar u smrdljivoj prodavnici brze hrane. Jer Champions League je upravo fudbalska varijanta McDonaldsa, brzo, plastično i lako putuje kroz creva…instant zabava?

     Ne slažete se?

     Dobro, al’ odgovorite sebi na jedno prosto pitanje…

     Jel’ bi ikad Juventus igrao sa Chelsea da nije ovakve CL?

    

    Tako, sa verom u Boga i capitana, mada ne zaboravite da je i pobeda jedan udisaj bolesnika, već u subotu pogled na tabelu će pokvariti apetit porodičnog ručka vikendom.

This entry was posted on Monday, March 9th, 2009 at 7:35 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.