Iz Rusije s’ljubavlju
Rusija je u modi, ovih dana…ili bolje da kažem, novac na evropskom istoku nikada nije bio jeftiniji. Izdašna majčica zemlja iz svoje utrobe porađa energente dok pijani sinovi troše nasledstvo. Nemilice i brzo, trpaju obema rukama u sebe i na sebe, gonjeni iskonskim strahom od prošlosti. Za onoga ko jednom oseti čizmu na dupetu svaki odlazak u toalet predstavlja iskušenje, ako znate šta mislim.
U percepciji Juventusovog navijača, Rusija ili neki drugi ključar tamnice nazvane SSSR znači nevolju. Sovjeti su nas pohodili u onom periodu koji uporno potiskujemo u srcima i o kome se govori sottovoce ( poluglasno ), isključivo među istomišljenicima. Radi se o drugoj polovini osamdesetih, periodu za koji svet nakon velikog potopa izgleda kao dremljivi krajolik. Sećam se kako je moja neoprezno ispoljena superiornost prema navijačima drugih klubova završila u blatu nakon što je u roku od tri godine Le Roi Platini abdicirao a Gai Scirea se odrekao nasleđenog trona i zaključio da je u raju daleko ugodnije. Mi smo ostali na Comunale kao grupica zblanutih siročića, vlastelinske dece koju je neko upravo obavestio da su sve povlastice ukinute.
Trapattoni je odbegao u iluzorni pokušaj da od Intera napravi nešto više od patetičnih gubitnika, a trikovi da se stvarnost zavara promovisanjem Zoffa u trenera ili pružanjem šanse simpatičnoj neznalici Maifrediju ne bi prošli ni kod čeških turista. Vratili smo se u mračnjaštvo srednjeg veka a teško oboleli klub je pokušao sa alternativnim lekovima…recimo tuberkolozu smo pokušali da izlečimo boksevima Marlbora. Jednog sumornog leta na slikanju ekipe pred novu sezonu je osvanuo Saša Zavarov. Neupućeni su ga zamenili za sezonskog radnika koji je utekao preko gvozdene zavese. Optimisti su bili zavedeni pričom da je perestrojka otvorila vrata generalnom remontu izraubovane ekipe.
Jedan moj prijatelj ima teoriju po kojoj ruski sportisti u njihovim nacionalnim timovima deluju bolje uglavnom iz straha od povratka u domovinu. Čim im štap zameniš šargarepom ulenje se i postaju prepotentni. Ne znam šta se dogodilo Zavarovu ali upućeni tvrde da je nakon prvog kušanja italijanske hrane odlučio da zaboravi fudbal. Bilo ga je stid da nam to saopšti pa je u pauzama između krkanja ponekad svraćao do stadiona. Nije pomoglo ni to što ga je na Comunale sačekao takav skup netalentovanih igrača…ni oni gubitnici iz FC Torino se ne bi postideli nekih likova koji su od duha iz boce baš zatražili da potpišu ugovor sa Juventusom.
Kažu da je Zavarov bio usamljen pa su odlučili da kupe i Aleinikova…da bi Saši pravio društvo. Uh, kakva je to družina bila, jedne nedelje bi gledali Maestra u Napoliju i leteće Holanđane iz Milana, druge bi nas klovnovi podsetili za koga navijamo i kako patnja nema limite. Osvojili su Coppa Italia i Coppa UEFA, ali niko nije davao ni pet para za to…mi računamo Serie A i Champions League u trofeje…ovo ostalo je da gubitnici imaju o čemu da pričaju.
U svakom slučaju nismo imali srca da ih prodamo kakvom sibirskom društvu za zaštitu medveda, pa je jedan otišao u Lecce a drugi, čini mi se u Francusku. Među navijačima je ostalo uverenje da je malo nedostajalo da uz , SSSR, Berlinski Zid, gvozdenu zavesu, SFRJ, pretvorni savez Čeha i Slovaka, sa lica zemlje nestane i jedna od najvećih svetskih religija, fudbalski klub Juventus.
Kada god vidim Gorbachova na TV poželim da mu dodam još neku mrlju na onoj glavi. Pa zar je perestrojka morala da pođe baš od nas?
Ovih dana san mi kvare ponovo Rusi. Petljaju oko malenog Sebe Giovinca, šalju faksove na čudnom jeziku. Bojim se da će one birokrate u našoj upravi od svega videti jedino cifru na kraju rečenice, 15 miliona eura. Toliko vredi mali Seba od koga očekujemo da jednog dana nasledi capitana Del Piera. To je cena za odvođenje talentovanog klinca na jedno daleko mesto, gde sunce retko sija i omamljeni maljciki obaraju ruke sa medvedima.
Neki hladan vetar ledi nam srca…duva sa Istoka, valjda.
