Kako to krene? Gde nahvatas virus? Kada se nevina decija dilema pretoci u odluku?

Neki izbori obeleze citav zivot i pomalo surovo zvuci konstatacija da zivot ocekuje od nezrelog stvorenja da se opredeli tako rano. To je kao kada bi neko od coveka u 30 – toj trazio da zasnuje porodicu sa nekim o kome ne zna nista. Desava se, istina, u nekim drustvima, da ti pogode mladu dok se ti jos valjas u prasini i devojcice gledas kao beskorisna stvorenja koja ne igraju klikere…ali u zapadnoj civilizaciji za koju samoljubivo i bez trunke samokriticnosti tvrdimo da je napredna, brak podrazumeva makar prethodni odlazak na matine u bioskop (u pratnji brkate tetke, ako su roditelji konzervativni) ili vecernju setnju na pristojnom odstojanju i bez upotrebe gornjih ekstremiteta (liberalna varijanta ).

I tako sludjeno dete, pritisnuto strahom od nepoznatog, traumirano osecanjem moranja u skoli, suoceno sa zabranama popodnevne igre u vreme pisanja domacih zadataka napravi fatalnu gresku.

Neka su deca nesrecna, roditelji gubitnici im nametnu Internazionale kao kobni cin samounistenja, drugima se ucini da su stalni porazi deo plana da se na kraju dogodi neka velika, konacna pobeda…neka zakace period dominacije AC Milan, pa vodjena osecajem trenutne nadmoci racunaju da su stvari okamenjene…trece zavedu kikice Rud Gullit–a, manjem delu se ucini da su dresovi AS Roma sa ‘Barilla’ reklamom prava stvar…ma, postoje hiljade razloga bez valjane argumentacije… jer, ko razmislja u pre – teen uzrastu? Retki geniji, ali takvi nemaju vremena za fudbal…

Meni je pomoglo providjenje u liku jednog coveka i jedne reprezentacije. Mondijal u Spaniji je prva jasna stvar koje se secam, Azzurri su prva grupa ljudi ciji sam poster gledao pred spavanje, Michel Platini prvi covek sa kojim sam poredio roditelje.

Pamtim kako se Scirea, Rossi, Gentile utrkuju ko ce poneti boginju od zlata ka moru italijanskih zastava, jeza me podilazi kada pomislim na scenu u kojoj Sandro Pertini odmahuje ka nemackoj delegaciji i spanskom kralju slaveci najlepsi dan svog mandata, kako je kasnije priznao. Nisam razumeo sta znaci predsednik, ali kada ugledam lozu sa glavonjama na bilo kom stadionu sveta, prva asocijacija mi je Pertini…nema vise takvih politicara, lopovi su danas naucili sta je korektnost.

Cuvam jos album Espana ’82…i znate sta ? Ispod slicica najboljih igraca Azzurra stoji datum rodjenja i u zagradi ‘Juventus’. Tokom godina razvio sam kljucni argument u svadji sa navijacima ostalih klubova. Naime, navijam za jedini klub koji je postao prvak sveta u reprezentativnom konkurenciji

Pokazite mi neki takav…

Ako je i bilo nekih dilema ( u komunistickim zemljama se bas ne trude da ti olaksaju izbor…Zvezda ili Partizan, Hajduk ili Dinamo, vec prema tome da li matori maltretira regrute ili spijunira za policiju )…Michel Platini je razvejao sumnje.

Le Roi je golovima u naredne dve godine na Comunale ucinio da se nikada u zivotu ne pokajem zbog svoje odluke. Dobio sam dres, shvatio da te broj 10 na ledjima cini posebnim (cak i vise nego prve ‘Nike’ patike u gradu, ili ‘Powerslave’ album Iron Maiden).

Plakao sam gledajuci horor na Heysel –u ali se i bestidno radovao kada je Platini potopio ubice iz Liverpool–a…

I kako godine prolaze, odluka dobija smisao…

Nisam pogresio…ponekad se istina zapitam kako je biti na krivom putu?

Gde je ishodiste patnje prouzrokovane cinjenicom da su nekom Altobelli ili Conti bili simpaticniji nego Rossi i Scirea.?

Pa, na kraju krajeva, pretpostavljam da svako mora da snosi posledice lose odluke i ponese krst nakon svog izbora?

VINCIAMO SEMPRE.

This entry was posted on Thursday, September 6th, 2007 at 11:20 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.