GIU LE MANI DELLA CAPITANO!
Moderni korporacijski fudbal svodi aktere na potrosnu robu…igraci su jedna vrsta mirisljavih maramica za ruke, jednostavno ih odbacis kada se osuse i prestanu da sluze svrsi. Uvek je tuzno videti kakvog sredovecnog gospodina koji predstavlja klupski inventar, slicno klupi za rezervne igrace, korner zastavici ili tabli za takticku pripremu utakmice…sedi nepomicno i ceka da mu celavi birokrata iz borda direktora saopsti da odlazi u rashod. Pretpostavljam da nije lako osecati se kao polomljena stolica, sat cije je vreme isteklo ili kartonski semafor iz praistorije koji ustupa mesto elektronskom cudovistu nove generacije. Sve nas to ceka dok se zavaravamo nadom da ce neki ludi naucnik provaliti formulu za eliksir mladosti.
Postoje medjutim igraci za koje se vezemo, ono sto bi Italijani nazvali ‘bandiera’…odnosno klupski steg uvek razvijen bez obzira na stepen nevolje koja ciklicno pohodi svaku zajednicu.
Za nas koji navijamo za Juventus Ale Del Piero je zastava, Gaetano Scirea nebo koje nas posmatra, Boniperti himna, a Nedved stranac kome smo poverili kljuc riznice sa blagom. Nedodirljivi Platini je ‘Le Roi’, monarh kako i kaze njegov nadimak.
Scireu je dobri Bog uzeo k sebi, verovatno da sacuva vratnice raja, Michel je zauzeo polozaj na vrhu evropskog fudbala kako i dolikuje francuskim kraljevima, Boniperti je dobri duh koji nas cuva od milanskih klovnova i provincijskih fasista koji postaju premijeri, Nedved i Del Piero i dalje jasu.
Generacija juventina kojoj pripadam horski ce vam potvrditi da je Alessandro Del Piero uno di noi. Jedan od nas je najednostavnija definicija : CAPITANO je sve sto zelimo da Juventus bude, posvecen navijacima i boji, simbol najvecih uspeha i najveceg pada, neko sposoban da bez gundjanja sazvace svaki komadic losih vremena i neko dostojanstven u svakoj pobedi.
Juventus nije ‘fancy’ klub, u nasoj istoriji ne postoje dugokosi alkoholicari i posednici lakih zena, tabloidni, izblajhani likovi, rock starovi i idoli siparica koje suzama i vriskom lece teen - age bubuljice i adolescentne probleme sa kilogramima. Nostra storia je sastavljena od gladi za pobedom, ozbiljnih ljudi u jednostavnim dresovima, interplanetarne popularnosti medju nizim klasama i ogromne ambicije najpoznatije porodice na Apeninima. Mi ne lecimo komplekse vec igramo koliko je dovoljno za pobedu, ne pravimo cirkuske igre kao nasi jadni rivali na stadionu Meazza juzno od Torina, ne ponizavamo slabe i kukamo nad sudbinom kao neuspesni sinovi bogatih oceva i skorojevici koji prozdiru sve pred sobom od medija do propalih fabrika. Nista od toga, prijatelji moji…samo sicusnih i slatkih 1 – 0 i varljiva nada porazenog protivnika da im je malo nedostajalo da nam otmu komadic slave.
Zato je capitano simbol Juventusa…jer u modernom fudbalu nema skromnijeg coveka, veceg gospodina i prijatnije osobe. Nepismeni princevi vecnih gradova balave za manekenkama…metroseksualci pokusavaju da voze deset automobila i pozajmljuju lica svima, od Barbike preko Kena do nove generacije zileta koji bi od gusara Ridjobradog napravili glatko izbrijanog japija…Del Piero je antipod tim uniformisanim ikonama svetskog loptanja, neko sasvim obican i drag, koga biste pozeleli za starijeg ili mladjeg brata, svejedno.
Odrastao sam uz njegove prve korake u timu…gol kojim je Fiorentinu, tamo negde 1994. kao klinac gurnuo ka ambisu jedna je od najdrazih pokretnih slika u mom secanju
remek delo protiv River Plate kojim nas je okitio titulom najboljih na svetu mi je zauvek izbrisalo iz svesti cinjenicu da je Il Divino Codino morao da spakuje prtljag i napusti Torino. Baggio je bio veliki, medjutim Del Piero je za Juventus izvan svakog poredjenja… nedodirljiv.
Negde u podsvesti uvek sam se bojao dana kada ce neko, makar i sapatom, pomenuti njegove godine i predloziti da neko drugi izvali debelu zadnjicu na prestolu. Kada ce neka bitanga poceti da ostri zube i prekraja istoriju? I stigli smo i do toga, uzas je izabrao leto za omiljeno godisnje doba. Par diletanata koji su se osilili u protklih godinu dana videvsi ledja smradu ispod cijih su se skuta sakrivali odlucio je da je capitano suvise mator i odbili da mu ponude ugovor do 2010.
Da je Del Piero nadrndani playboy verovatno bi okupio novinare koje placa i lesinare koje hrani tudjim mesom, ispljuvao klub i zatrazio da ode. Umesto toga najveci gentleman svetskog fudbala je sinoc vs Napoli ponovo napravio nas jadni tim boljim nego sto jeste, potezom naslikao gol za pobedu i nasmejao se budalama u lice.
Vec danas, posramljena bratija se posipala pepelom, zakukala da je pogresno shvacena i potvrdila da ce ugovor biti produzen na dve godine.
Ostao je gorak ukus, ali i strah da ce jednom usamljeni kauboj zaista odjahati u smiraj sunca. I imam razloga da verujem da cemo cekati jutro duze nego sto bilo ko ocekuju.
Cinovnicima je svejedno, oni ionako vise vole da delaju u mraku.
