Videh jutros da je mesec dana od kada nisam pisao. Krivim nedostatak vremena, svestan da lažem samoga sebe. Šta je manje sna za strast koja te opseda. Koja je to obaveza izuzev Hane koja bi mogla da se odupre potrebi da iz duše istisnem kapljicu ludila koje miriše na moj klub.

     Nije vreme, san ionako u poslednjih par godina ne stanuje u mojoj sobi. Katarina spava dok ja lutam po uglovima po nataloženim sećanjima I tražim neki znak da će okupacija završiti.

     Ne da mi se, razumećete. Moje godine ne podrazumevaju naviku da se sezona završava u februaru, da se gledaju utakmice kupa Italije i potajno raduje porazu od smešne igrače ruskog skorojevića kome je život kratak i žuri da potroši oteto.

     Kapirate? Utakmica Juventusa se od svetkovine pretvorila u moranje, u mučenje uma koji ne želi da razmišlja o tome dal’ ćeš biti drugi ili treći. To je kao da pokupiš žvaku iz prašine i probaš da joj odrediš ukus. Jednostavno, nešto od čega ti se utroba prevrće.

     Danas se ona jadna budala koga su Elkanni postavili za predsednika čudila zbog čega mu stadion zviždi. Zbog čega vređaju družinu slepih koja veruje da nećemo primetiti da imaju štap i psa vodiča. Verujte mi da mislim da Cobolli Gigliju zaista nije jasno. Jer glupi imaju sećanje kao mušice, za njih istorija počinje od poslednje upljuvane čaše ili parčeta govna na koje su sleteli.

    O čemu se radi?

    Slepi kapetani ne shvataju da je prosečnost merilo drugih fudbalskih klubova, ne Juventusa. Jer Juve nije klub to je stil života, religija. Potreba da se pobeđuje, i arogancija kojom se hranimo. Prvi put kad su poželeli da budu nekome simpatični pokazali su pravo lice. Par budala nedoraslih zadatku, igračka u rukama Montezemola i Elkanna koji umesto vazduha na Comunale nalaze da je uzbudljivije gledati ljude koji voze u krug i čekaju bliski susret sa betonskim zidom.

     Nikada ljudi koji vole da udišu kerozinska isparenja i ljudi koji vole da se mrznu na tribini nisu išli jedni sa drugima. Jebi ga, braćo ne trudim se da kapiram Formulu 1. Kad se pomene Schumaher meni je prva asocijacija ludi golman nemačke reprezetancije koji umali nije ubio Patricka Batistona 1982. na SP u Španiji.

      Takvi vode Juve u propast a moje misli u izolaciju. Dovoljno ih teško nosim da bi vas opterećivao. I ne mogu,ne umem češće da pišem. Nepodnošljivo je…

      Do sledećeg puta, kad skupim hrabrost…

This entry was posted on Monday, March 2nd, 2009 at 8:33 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.