Elegija
Zasto fudbalski fanatik mnogo intenzivnije dozivljava neuspeh? Kako to da je emocija jaca u trenutku kada poraz izaziva onaj odvratni, glupi izraz neverice na licu. Da li konstantno pobedjivanje i kontinuirana slavlja u maju razvodne strast i razmaze navijace? Zbog cega mali timovi, osudjeni na bitisanje na pogresnoj strani tabele imaju mnogo vernije navijace?
Priznajem, zvuci nelogicno, medjutim, vec smo konstatovali da je strast omedjena neracionalnim postupcima. Patnja je primarno osecanje navijaca…skloni smo dramatizaciji i naklonjeni tragicnim zapletima. Ma koliko bilo lepo pobedjivati i usmrkavati nadmoc dok slusas tisinu na suprotnoj tribini…ima nesto epsko u porazu, u ‘nepravdi’ kako vecina nas naziva cinjenicu da je protivnik bio bolji. Neka crta mazohizma stalno se provlaci kroz nas profil…u trijumfu nema krivaca,ne postoji persona prema kojoj treba ispoljiti makar i verbalnu agresivnost. Ne znam, tuga i bes se nekako bolje uklapaju u siri kontekst zivota vecine. Kao u puzzle, to je najcesce komadic koji nedostaje da bi ponedeljak dobio onu nijansu sive boje kakvu ocekujete na pocetku nedelje.
Nemojte se zavaravati, niko, u onim beskrajnim premotavanjima utakmice koja se u nepravilnim intervalima zalivaju pivom, nije opcinjen golom, driblingom, taktickom genijalnoscu, ili prosto igrom. Kolektivno naricanje za sankom je svakako najbolja potvrda odanosti idejama koje ne deli vecina. Imaginarna mrznja koju kafane nedeljom uvece isijavaju prema svakome ko misli drugacije, ili je u svesti predstavljen kao krivac za patnju, mnogo je jaca emocija nego izliv odusevljenja nakon trijumfa. Svest velike vecine opsednutih isarana je porazima, ne pobedama. Pamtimo dane velikih posrtanja, nosimo ih kao dragoceni teret koji ne sluzi nicemu do razaranju uma. Pohranjujemo u memoriju omrazene sudije, brkate protivnicke napadace, zalutalog centralnog beka koji je jednom u zivotu zahvatio loptu pred protivnickim golom i naneo nekome bol.
Mislite li da vise Hrvata ili vise Francuza znaju koliko je golova Thuram postigao za Les Bleus? Svaki navijac Juventusa reci ce vam ko je postigao gol u utakmici Perugia – Juve na pragu novog veka. Na mojoj lestvici uzasa, jebeni Alessandro Calori je u top 5, zajedno sa onom kreaturom Riedleom sto je igrao za Dortmund, Slobodanom Milosevicem ( koga verujem, nije potrebno posebno predstavljati ), Nakatom ( prvi Japanac koji je bio toliko netalentovan za karate i judo da je provalio laksi nacin da zaradi za zivot ) i naravno, predsednikom jedne mocne zemlje koji svojim IQ na nivou kokoske drzi kljuceve nasih kukavnih zivota.
Fudbal je slican poeziji, smisao dobija u trenucima kada zivot postane besmislen. Jebi ga, tesko je svedskim pesnicima da zahvataju iz bunara tuge i norveskim tragicarima da dostignu grcke uzore…
Bogati i srecni preziru fudbal…Svajcarska ima Federera, ali reprezentaciju u loptanju cine deca emigranata ciji su se dedovi ubijali za parce zemlje iz koje su potomci pobegli glavom bez obzira. Preselite izvore nafte iz arapskih emirata u Brasil…ili Argentinu, svejedno. Za pola veka uvozice fudbalere, umesto da ih prodaju, ali ce verovatno imati nekoliko igraca u vrhu svetske liste u golfu.
Navijati znaci patiti…nijedno drugo osecanje ne moze biti pogonsko gorivo za novo hodocasce naredne nedelje.
Fudbal kao porodicna zabava?
Zajebite to, i palite u cirkus ako vam je do smeha, stadioni su hramovi tuge. Inace, rizikujete da vas klinac upita :Zasto se klovnovi na tribinama ne smeju?
Shvatice kad odraste…iako je tada obicno kasno.
