Ecce Homo
Priznajem, jedan od ključnih razloga da u nedelju požurim na prenos derbija zagađenog grada Manchestera je banalan, zanimalo me hoće li navijači Cityja ismevati žrtve na godišnjicu Munchenske tragedije, hoće li mržnja prema Unitedu potisnuti saosećanje prema nevinima, taj znak raspoznavanja čoveka u odnosu na ostale, iz praha rođenje kreature što hode Zemljom. Ne mešam se u tanane niti rivalstva u gradu produktivnih fabrika i lošeg vazduha…engleski fudbal obično nije moja ideja zabave nedeljom popodne…priznajem da simpatišem United jer me u odnosu prema ujedinjenoj mržnji ostatka Engleske podsećaju malo na Juventus. Takođe, svako ko Liverpool gleda sa druge strane zida, je, po zakonu donešenom u klanici Heysela, moj prirodni saveznik, ako razumete šta hoću da kažem.
Nego, da se vratim temi, da li nas granice razuma sprečavaju da želimo loše stvari svojim protivnicima i da slavimo njihovu nesreću podvodeći ogoljenu smrt pod kategoriju pravde? Krije li se u onom ‘oni su to i zaslužili’ seme predaka čija se samilost prema rivalu završavala u onom trenutku kada procenite da mesa i bobica nema dovoljno za sve ? Prosto, gde prestaje ona adrenalinska injekcija kojom nas strast priprema za novi udisaj pripadnosti nečemu koji neizbežno sa sobom nosi osećanje “sami protiv svih”?
Nemojte me pogrešno razumeti, ne mislim na situacije kada pacovi iz Torina slave naše proterivanje u Serie B kao titulu koju nikada neće osvojiti. Ili kada, u očaju zbog činjenice da su krenuli lošim putem u detinjstvu i da nema kamenčića na stazi koji bi im omogućili da se vrate na startnu ravninu, vređaju Del Piera koji je za petnaest godina video više pobeda i trofeja nego što će Rim ikada sakupiti u svojim muzejima. Govorim o nečemu drugom, o odsustvu pristojnosti i vređanju Božijih zakona dok slaviš nesreću koja se dešava drugom. Torino ima svoje brdo Superga, i bez obzira što ja mislim da miševi vređaju svoje žrtve koristeći ih kao dokaz da je istorija krenula naopako kada se avion zakucao u stene i da u tome leži supremacija Juventusa, nikada mi nije bilo jasno izrugivanje na račun nevinih koji nose pogrešni dres. Kazna za to treba da bude poraz na terenu a ne smrt. Znam ljude koji su u svom bolu zbog Heysela sasvim pogrešno verovali da Hillsborough i 95 nevinih navijača Liverpoola predstavlja katarzu i očišćenje…izgaženi pod tribinama u Sheffieldu nisu vratili tuđe dugove, smrt ne potire samu sebe…izgubljeni životi se i u fudbalu sabiraju.
U nedelju uveče sam gledajući kako Inter krade bodove u Cataniji zamišljao erupciju Etne i veličanstvenu trku onog jadnika Zlatana Ibrahimovića sa svojim trenerom u reci lave. Ili štafetu 4×100 metara u podnožju užarenog vulkana koji bljuje na samu pomisao da u blizini nečasni ljudi, kao što je Massimo Moratti, otimaju od siromašnog naroda Sicilije. Kažem zamišljao, ne verujem da bi se, kada bi se to dogodilo, osećao trijumfalno, tuđa patnja može da bude surogat za iskrenu ljubav. Ne ide to tako.
Strast nikada nije bila opravdanje za odmetništvo od Boga…i ma kako zvali ruganje nad pustarama od tuđih života, granica je jasno omeđena i to ne samo strahom od bumerang efekta. Nemojte joj se približavati, jer svaki korak na pogrešnoj strani vodi u ponor. Navijači Cytija ga nisu napravili, možda jedan od uzroka njihove pobede leži u tome. Niko to ne može znati.
