Dodole
Sujeverje i teorija zavere su kao brat i sestra u glavama opsednutih. Savršen su par, kao Stanlio i Olio, Bob Rock i Alan Ford, Zagor i debeli pasivni Meksikanac sa kojim živi u močvari.
Hoćete primere?
Marko iz Esexa tvrdi da su poslednje dve godine pod okupacijom budala samo skrivena kamera, i očekuje da će se navijačima Juventusa uskoro obratiti neki nasmejani voditelj pojačan napumpanom plavušom. Smejaće nam se u lice a mi ćemo biti srećni što farsopoli, Ranieri, Secco, Gigli i ostale sablasti nisu stvarnost. Na moje pitanje hoće li osetiti samo olakšanje, rekao je, bes sam potrošio…mržnja, kao manja zver ustukne pred prezirom.
Myles, ludi Irac iz Dublina koji nikada nije otišao ni na jednu utakmicu na ostrvu, ali zato gleda Juventus svake druge nedelje duboko veruje da je Alessio Secco navučen na Football Manager, strategiju na PC. Pre neki dan je ozbiljno izjavio da sumnja da sportski direktor našeg ima igricu iz 1999. i da mu treba poslati novu verziju kako bi prestao da dovodi islužene igrače koje niko drugi neće.
Vins, Sicilijanac iz New Jerseya koji nikada nije video rodno mesto svog dede ali biološki časovnik navija na italijansko (srednjeevropsko) vreme, bulji u ekran koji isijava utakmice Juventusa i pita se postoje li zaista ljudi kao Toni Soprano koji bi sve nas (za pristojnu naknadu) kolektivno oslobodili muke a Juventus loših ljudi u upravi i klimoglave lutke na klupi.
Ima nas dosta, mene recimo nećete ubediti da čelnici Juventusa nisu na platnom spisku Maxa Morattija. Posmatram ih kao larve koje nagrizaju naš sistem iznutra, trudeći se da oštete DNK rođenih pobednika koji nam je da Božjom milošću na rođenju.
Svi smo odrasli ali pagansko gledanje u nebo nema veze sa godinama. Svi koji me poznaju reći će da sam racionalan čovek, osim kad igra Juventus. Nikada ne psujem u prisustvu drugih ljudi, ne pravim nagle pokrete pred ženom i sitnom decom, režim u sebi dok gledam švedske drvoseče i danske zidare kako srljaju u propast…slučajni prolaznici u gladijatorskoj areni, kakva je italijanski fudbal. Oblačim srećne majice, pokušavam da potkupim nebesa, činim dobra dela nadajući da će ih sudbina vratiti Buffonu i Del Pieru. Trošim prekomerno na stvari koje neću obući uveren da od moje volje i teško zarađenih zlatnika nešto zavisi.
Svi smo prošli paljenje cigarete u određenom minutu, pozivanje na prirodne analogije, talične rituale, okretanje glave u trenutku kada se capitano sprema da šutne penal, pokušaj da se, kao na Play Stationu, navede pritiskom na zamišljeno dugme lopta u mrežu protivnika.
Godine prolaze…i dalje pokušavam. Ta kombinacija sujeverja i teorije zavere za nervni sistem je mešavina opasnih materija čija se reakcija ne da predvideti. Ma koliko spolja takvo infantilno rasuđivanje olakšavalo mozgu nesposobnost da logikom uredi naš unutrašnji svet…sa druge strane pretvara se u grozničavi fatalizam, nikada ravnodušnost već nešto kao nevoljno prepuštanje. Kada svane ponedeljak obično se malo stidim nekog postupka, ali teram dalje, čekam petak popodne da otključam beštije unutrašnjeg rastrojstva i zbacim masku.
Treba li mi opravdanje?
Navijam za Juventus, dovoljno je.
