Znam da je mnogo vas imalo istu dilemu u nedelji velikog potopa…IMA LI OPRAVDANJE ŽELETI DA VAŠ TIM IZGUBI UTAKMICU, AKO ĆE TO UBRZATI ŠUTKU ZA DRUŽINU BUDALA KOJA SE USPUZALA NA VODEĆA MESTA U JUVENTUSU?
   Nije baš šekspirovska dvojba ali ume da razori način razmišljanja čoveka. Tačnije, da dovede u pitanje sistem vrednosti koji je društvo urezalo u naše duše, kao vodič za delovanje u svakojakim situacijama što ih servira obesni život.
   Treba li pružiti ruku psihopati koji se davi?
   Zaslužuje li begunac od gneva obespravljenih da mu spasete život?
   Ima li zdrav razum ishodište u onoj otrcanoj da niko nema pravo da gospodari tuđim životom?
   Nije to tako strašno al’ opsednutost ne stepenuje nesreću. Poraz kluba je u mojoj glavi gori od sloma berze u SAD. Između toga da zgazimo Sicilijance na Comunale i toga da me samog zgazi promenjiva kamatna stopa koja uslovljava bitisanje moje porodice u slatkom stančiću, ja više razmišljam o ovom prvom. Jednostavno, moj sistem vrednosti, sem bucmaste i iskliberene Hane Jovanović ne poznaje ništa što bi moglo da dotakne lestvicu na čijem se vrhu ugnezdio Juventus.
    Utekao sam od teme? Može i jednostavnije, priželjkivali ste gol Palerma u 85. minutu verujući da će to izvaditi katru u jednom pravcu za Secca i Ranierija? U sebi ste negde gajili nadu da će neki bezveznjak iz Gruzije neočekivano postati dželat glupana i tupana koji upravljaju Juventusom? Pravdali ste takvu užasnu misao ljudskim nadanjem da pad u blato znači da svaki sledeći pokret mora da podseća na ustajanje?
   Vodili ste se zdravom logikom da svaka zdela govana ima dno?  Razumem vas, prijatelji.
   Ja nisam mogao, moj genetski kod funkcioniše drugačije. 

   Daj da pobedimo pa da ushićenog Ranierija zgazi tramvaj. Da mu ne nanese vitalne povrede ali da mu završi karijeru na našoj klupi. 

   Daj da osvojimo tri boda, pa da neka suluda gerila otme Secca i drži ga jedno par godina dok oformimo tim dostojan Juventusa.

    Daj da napunimo težake sa Sicilije, pa neka Gigli zbunjen našom dobrom igrom zaluta u neki penzionerski dom gde će mu se svideti, i tu ostane do 100. rođendana.
  

     Jebi ga, ne mogu. Ubijen sam i lud od jutros, pričam nepovezano i glasno, zaposleni se zgledaju. Shvataju, saosećaju u direktnom kontaktu…verovatno će se popodne smejati budali.
   Ne možeš od toga da pobegneš, HOĆU DA POBEĐUJEM UPRKOS RANIERIJU, SECCU I UDRUŽENJU MORONA KOJI SU USPELI U ŽIVOTU…to ti je kao ono kad pred tobom stoji kolač, najedeš se poslastice a trešnju na kraju, ko jebe, poješćeš je u slast al’ može i bez nje. Tako i sa nesposobnim bitangama, naravno da želim da im vidim leđa no protiv svog tima ne mogu.
   Ne mogu ni da pišem…mnogo boli.

This entry was posted on Monday, October 6th, 2008 at 6:10 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.