Crveno i crno
Komunisti, ali i socijalisti, socijaldemokrate, lumpen proleterijat i ostali baštinici levičarske utopije nikada nisu naučili da igraju fudbal. U real socijalizmu lopta je bila prečica do mašte i opasnih primisli podanika koji bi pre ili kasnije mogli da u pitanje dovedu i sam sistem…ideolozi sivih višespratnica i bitisanja na bonove nisu sebi smeli da dozvole takav luksuz. Fudbal su stoga ustrojili kao koračnicu umesto plesa, i ogolili ga do krajnjih granica kroz suludo nadmetanje vojske, policije, tajne službe, železnice i čega sve još. U strogo kontrolisanim izlivima oduševljenja plebsa, komunistička aristokratija se strogo trudila da se vladar ne opredeli…zbog toga su drugovi Tito, Staljin i ostali ‘fireri” hladnoratovskog doba navijali podjednako za svaku ekipu i naravno za reprezentaciju pravljenju po ideološkom ključu. Sećate se one priče u “kojoj drug Tito gleda sve nas”…e, isto tako on je pomalo navijač i crvenih i crnih i bilih i modrih iako nikada nije uspeo da nauči fudbalska pravila. Na kraju krajeva, koga briga za pasivni ofsajd, važno je pobediti trulog protivnika sa Zapada ili gospodara sa Istoka, svejedno. Za apologete takvog sistema, miševe poratne Jugoslavije koji su se nacionalno osvestili tek kada im je ukinut smrdljivi sir a ostala jedino prazna mišolovka, svaka igra je prilog za teoriju o rasnoj, verskoj ili nekoj drugoj nadmoći nad onima sa suprotne strane zida. Juče je glodar na hrvatskoj TV strogo pazio da ne pomene nacionalnost pobednika Australian Opena…neki njegov sabrat u Beogradu sutra će već nipodaštavati bilo kakvu hrvatsku pobedu, ili prećutati da se ona dogodila, ili navijati za UAE ili Mijanmarsku Uniju kao dokaz pravovernosti, to jest mržnje prema svojim susedima. Znam da će se javiti patriote što su pojele partijske knjižice, odnosno smatraju da je kanalizacija najbolje mesto da se sakrije sopstvena prošlost, ali ta siročad komunizma nikada nisu uspela da prevaziđu onaj osnovni princip boljševizma, da je svaka ljudska delatnost, ma koliko naivna i beznačajna bila, samo prizma kroz koju se reflektuje superiornost u odnosu na ostatak sveta koji ne misli isto. Od takvog pristupa sportu do logora za nemoćne, slabe i netalentovane, odnosno gubitnike svih vrsta je mali korak.
Gledali ste sinoć Livorno protiv Juventusa? Fudbal, na žalost ovog dobrovoljnog loptačkog društva ne nudi jednake šanse za sve. Mahanje Castrovim i Staljinovim slikama, kačenje zastava umrle SFRJ, zaklinjanje srpu i čekiću je pokušaj da se nađe nekakav identitet i popuni sablasna praznina sobička namenjenog trofejima. Jer, Livorno je od predivne igre napravio politički marketing, malo pevanje Bandiere Rosse, malo horskog skandiranja ‘Piazzale Loreto’ ( trg na kome se jednog prolećnog dana zanjihalo telo budale koja je pomislila da su Italijani uz umetničke sklonosti i nepogrešivi osećaj za lepo, takođe sposobni da puze u prašini i stenju pod oružjem ) i eto reklame koja gubitnike pretvara u slavne. Mussolini je glupost platio glavom na milanskom trgu gde se komunistički hodočasnici naslađuju njegovim stradanjem…ali to veze ima sa loptom? Nikakve naravno, no život je tako ustrojen da podli profitiraju na budalama. Paolo di Canio ili njegov antipod na drugoj strani Cristiano Lucarelli su od mahanja političkim uverenjima napravili business…jedan je ljubio grbove svih timova za koje je igrao, glumio katolika, fašistu, rok zvezdu i huligana u isto vreme…drugi se zaklinjao na Marxov manifest ali i letovao na Baliju, koji proleteri vide na slici, ukoliko tokom protesta zapale nekakvu turističku agenciju.
Klubovi kao Lazio i Livorno neuspeh zavijaju u oblande velikih ideja, pokušavajući da od detalja istorije sastave svoju “storiju”…bez ikakvog reda, kriterijuma i obzira. Imaju li uspeha u tome?
Procenite sami…MOŽE LI SE OD KRPA SA SMETLIŠTA SAŠITI ODELO?
Odgovor znate…
