Mesec velike dosade je startovao, praćen apatijom i glupim naslovima u novinama. Opsednuti gutaju trač kao hleb nasušni, vapimo za novim licima nadajući se da će neka brazilska ugojena bitanga naše živote učiniti podnošljivijim. O groznici zvanoj calciomercato sam pisao, pompezne vesti, budalaštine uprave, očaj i vera u veliki preokret u poslednjim danima prelaznog roka. Teške su nedelje pred nama, vuku se nevoljno kao vojnik u koloni, kao penzioner na dosadnom izletu, kao teenagerka na porodičnom okupljanju. Normalni sanjaju o talasima, opsednuti u pesku crtaju idealni tim. Marljivi trudbenici hvataju energiju za još jednu napornu godinu, fukara grize nokte znojeći se nad činjenicom da bi još jedan u nizu smradova mogao da uprlja sveti dres i zagadi vazduh u svlačionici…
  Rano je da se razmišlja o očekivanjima, patnja je normalno stanje prosečnog navijača, ono što ga pokreće, hrani, predstavlja opravdanje. Strah još ivek kampuje u nekim udaljenim delovima uma, kao mogućnost ali još nerazvijena pretnja mentalnom sklopu individue. Još uvek nada bukti vidljivo, vatra strasti koja mami i obećava, čini se da bi bradati pećinski čovek Mellberg mogao da obori teoriju po kojoj švedski fudbaleri u Italiji ubrzo postanu instruktori skijanja bogatašicama u nekom zimskom centru. Da je maleni Seba Giovinco spreman da ponese baklju i osvetli pećinu u kojoj se Juve krije poslednjih nekoliko godina…da Nedved u ormaru još čuva galski eliksir mladosti i da će vreme stati. Da Buffon može da promeni pravila fudbalske igre i suprotstavi se ne samo protivničkim napadačima već i svojoj nesrećnoj odbrani…
  Sve što će u krajem avgusta izgledati kao surova realnost danas treba gurnuti pod tepih. Jul je, mesec kad sam rođen i mesec koji bi dekretom trebalo proterati iz kalendara, po cenu da nikada ne dobijem poklon.
  Darovi? Sram me bilo, u mojim godinama ljudi rođendane doživljavaju kao odlazak još jednog voza ka nostalgičnoj i boljoj prošlosti…nema tu mesta radovanju.
  Pa kada ćemo se radovati?
  To me nemojte pitati u julu, brzo će septembar, tada smo obično svi pametniji, nakon što nam stvarnost zalepi vruću šamarčinu…
  Molite se, jedino nam to može pomoći.

  Nije me stid da priznam…na testu iz patriotizma pao bih na prvom pitanju “opišite odnos prema kapitenu nacionalne reprezentacije u fudbalu”.
  Naime, i kada ispoljavam određeni entuzijazam prema najboljem timu svoje zemlje, posmatram ih kao deset momaka od kojih očekujem da im ova nesrećna domovina znači koliko i meni, da ne zevaju kad je himna i da se bore…ne očekujem da pobede bilo koju ozbiljnu naciju (posle recite da nisam tolerantan). Onog poslednjeg koji je, na moj užas, uzurpirao, ne samo traku već i sveti dres sa brojem 10, ne računam, ne brojim njegove retke golove, mrmljam u bradu kad god u želji da ispadne pametan pokloni loptu očajnicima na tribinama. Capitano je inače po profesiji mali od palube, fizikalac koji pokušava da nas prevari da je arhitekta, nosač kofera koji glumi mašinovođu. Dakle, ignorišem ga svestan da mu moj prezir ne znači ništa. Nikada nisam bio u njegovom restoranu, pričao sam vam kako sam odvukao izmučenu trudnjaču od štanda na kome se slikao sa parčetom pizze u želji da nas uveri da učinimo isto (vidi blog “Najgora pizza na svetu”). E, moja žena i tada još nerođena Hana to jelo okusiti neće, baš kao što ni “persona non grata” neće igrati za moj klub.
  Na slici porodične idile, Juventus stoji uz Hanu, Katarinu, mamu i Tamaru…na toj fotografiji za njega nema mesta. Jebe mi se za njegov profesionalizam i najbolju ponudu, neka ostane tamo gde jeste i neka ode bilo gde i otme sve pare ovog sveta. U Juve ne može, znam da navijači trpe raznorazne perverzije birokrata koje vode klub ali i nama je ostala poslednja mrva časti. Previše je drugari, mnogo smo govana progutali uz osmeh, ali ne terajte nas da oližemo i dno kante.
  Nekad nemam snage ni da pišem. I bojim se da stvarno ne osvane jutro kada će takav zakucati na rasklimana vrata, da nam oduzme i ono malo što čuvamo u ispražnjenoj riznici.
  Molim te, ne znam kako to da ti saopštim, ali…ODJEBI.

  Dok su  sinoć Hrvati i Muslimani valjali tuđe bogove u blatu i verbalno skrnavili svetinje “pogrešne vere”, na balkanskom forumu navijača Juventusa sam napisao “nije Balkan primitivan jer je siromašan, već je siromašan zbog svog primitivizma”. Kad se raja i svetina dohvatila u bolu sa jedne i preziru pobednika sa druge strane, mržnja je zujala webom. Ni svi bespovratni krediti, ni sva oklopna vozila civilizovanog sveta ne uspevaju da zaustave osvetu i zlopamćenje različitih plemena na izrovanom proplanku. Ovde se oružje ne uništava, već sa ljubavlju i pažnjom zakopava do prve povoljne prilike…ovde se predanje čuva, ne kao opomena već kao uputstvo za neko novo ubijanje.
  Nije ovo politika, ovo je saga o ovcama koje niko nije obavestio da je trava zelena, sa druge strane pomenutog proplanka koji je istina odeljen žicom. Svaka stvar na ruševinama jebene SFRJ je samo prilika da sirotinja iskaže svoj bunt prema kukavnom životu i smrdljivoj salami za doručak. 
  Srbi i Hrvati su pre par godina i smešni vaterpolo digli na nivo rituala. Beznačajan sport u kome je Mađarska bez mora najbolja na svetu (zamislite Holandiju bez nadmorske visine kao velesilu u skijanju), poslužio je kao kapisla za obračun sapatnika u lošoj sarmi i ubuđalom siru.
  Stanovnici Balkana nemaju stila čak ni u mržnji, svaki Nemac ima svog lošeg pandana u Holandezu i obrnuto, ali pun stomak te najčešće sprečava da rizikuješ da ti neki zalutali projektil sruši bogatu trpezu. Ima tu neke elegancije u preziru koji Belgijanac gaji prema Francuzu ili Italijan sa severa prema komšiji Austrijancu, kod nas u nedostatku profinjenosti ispečeš dete ili siluješ staricu.
   Zbog čega vam ovo pričam? Iskreno, boli me uvo što Pazarac navija za Tursku i  dva Mostarca mašu različitim zastavama, pravo na izbor je mantra slobodnog sveta. Problem je, što, ako već pričamo o demokratiji, ona ima smisao za matematiku i doslovno se drži pravila da kvantitet može da ošamari kvalitet kad god mu se prohte. Doslovno računjanje gomile koja odlučuje odvelo je sinoćnju utakmicu s one strane razuma i tu manjina ne može ništa
   Šta predlažem?
   Da pametni navuku roletne na prozore i dobro zaključaju vrata? Ne ide, spolja će dopirati zurle i arlaukanje sisate udovice ratnog zločinca…rulja baš ne ceni muziku koju prakticira hrvatski selektor, ali se u obožavanju seljanke sa tužnog juga uvek okupi ispod iste zastave. Seljaštvo je simbol za bratstvo i jedinstvo…
   Jednostavno pravite se da vas fudbal ne zanima…

   P.S. - Sinoć sam gledao utakmicu u jednom kafiću u kome je grupa gostiju upadljivo izražavala svoje simpatije za Tursku. Neko je nakon epiloga bacao petarde u slepoj radosti. Sumnjam da se radi o sinovima naših vrlih komšija pekara, poslastičara, zlatara…u mojoj Šumadiji potomci Kemala Ataturka nisu baš brojni. Radovalo se hrvatskoj nesreći.
  Što reče jedan moj ortak u zezanju…jebi ga, Turci su nas kinjili samo 500 godina a sa Hrvatima smo skoro imali obračun kod OK korala. Za jedno dva veka navijaćemo za njih…
  Lepo je biti neutralan…

  U Srbiji je, ako želite da se osamite, najbolje postati član biblioteke. Ne bi me začudilo da se oni komunistički generali, što su se nacionalno osvešćivali ubijajući nevine po Bosni, kriju u nekom napuštenom carstvu knjiga. Groblja su puna, čak su, u naletu pomodarstva, i crkve postale sastajalište onih što su davno od Boga odmetnuti…jedino biblioteke podsećaju na one napuštene gradove iz western filmova.
    Dok sam njušio onaj jedinstveni miris starih knjiga (nijedna stvar na svetu nema božansku aromu izvetrelog olova), palo mi je pamet da bi za dugo toplo leto mogao da vam preporučim neku literaturu koja se bavi fudbalom. Jul će doneti neizbežnu apstinencijalnu krizu za nas posednute, pa ako već ne možete da gledate fudbal, makar čitajte o njemu. Neće vam nauditi…
    Problem je što dobrih knjiga o loptanju ima koliko i srećnih navijača Intera, to je zbilja jedna brojevima siromašna kategorija. Veliki pisci su, ili rođeni sa pogrešne strane okeana ( Updike, Hemingway ), ili smatraju da je suviše prizemno posvetiti više od par strana fudbalu. Welsh i novi britanski talas provlači britansko napucavanje lopte ka krezubom centarforu u svakom delu, ali se od mainstream pisaca, osim Hornbyja, niko nije odvažio da rečima pokuša da smućka mešavinu strasti, neracionalnih postupaka, kolektivnog ludila i individualne tuge. Italijani žive fudbal, smatrajući da knjige banalizuju predivnu igru (tvrđenje par mojih poznanika koji navijaju za Romu, pa je jasno da su nerealni i zaljubljeni u lepotu igre bez rezultata…stoga ovu prethodnu kontastataciju uzmite sa rezervom). Nemam lak zadatak da vam preporučim četiri knjige (priznajem da sam opsednut raznim klasifikacijama i pravljenjima „top“ listi svih vrsta ) koje će jebeno leto pretvoriti u dosadu bez psihičkih komplikacija.
   Zašto četirit? Pa, računam da ne sričete poput moje bake Stane i da čitate brže nego prosečni penzioner iz pasivnih balkanskih krajeva.

   1. The miracle of Castel di Sangro by Joe McGinniss

   Preduslov za čitanje ove knjige je znanje engleskog jezika (ne treba da ste rođeni u Sohou da biste čitali bez problema, dovoljno je i solidno poznavanje engleskog)…nisam čuo da je prevedena na jezike jugoslovenskih naroda i narodnosti. McGinniss je pratio uspon malenog kluba iz regije Abruzzo koji se tamo negde u drugoj polivini devedesetih dokopao Serie B. Ako ste navučeni na calcio (makar i u svetlu njegovog nekadašnjeg sjaja) ovo je neizostavno stvar koju treba da pročitate. Kulminacija istorije provincijske ekipe koja je u baražu za drugu ligu izbacila starijeg brata Ascoli, i to nakon što je rezervni golman odbranio penal u stilu Gigija Buffona. Kasnije je priča dobila epilog u Serie B, par igrača je poginulo, novi stadion nije završen na vreme, jedan od fudbalera je uhapšen zbog dilovanja droge…čuda se retko dešavaju. Put ka zvezdama viđen očima pisca koji je rastrzan između novog osećaja pripadnosti i neshvatljivog kršenja etičkih načela koje mu se odvija pred nosom je pretočen u odličnu knjigu. Lokalni kolorit, gazda klupa sa bliskim vezama sa mafijom, korupcija na svakom koraku…ovo je sam vrh ledenog brega kada je calcio u pitanju…

   2. Fever Pitch by Nick Hornby

   Jeste, ovo je mainstream ali ako je neko propustio trebalo bi da popuni rupu u svom obrazovanju. Hornby je veliki pisac, napisao je i bolje knjige od ove (recimo „High fidelity“) ali ovo je najiskrenija knjiga o fudbalu koju sam pročitao. Arsenal ne spada u moje omiljene timove no ima neki šmek, za razliku od jebenih ubica iz Liverpoola. Neću da vam prepričavam ono što je iz korica, ali opsednuti se sjajno kapiraju. Izgleda da nas ima na milione ako je suditi po tiražu „Fever pitch“. Kad biste me pitali da definišem knjigu u jednoj rečenici, ovo je delo o patnji i potrebi svakog navijača da tuguje. Depresija je naše prirodno stanje (pisao sam o tome u blogu „Elegija“)
 
   3.Football against Enemy by Simon Kuper

   Interesantno je da neko može da piše o politici i savremenoj civilizaciji kroz fudbal a da se to ne svede na laprdanje i pokušaje da se ispadne pametan…Kuper nije pao u tu zamku, proputovao je svet i ispričao neke fascinantne priče koje su samo na površini fudbalske, u stvari opisao je tragediju savremenog sveta kroz naizgled bezazlenu igru. Dovoljno je pomenuti pripadnika tajne policije koji uklopljen u novi kolorit post – sovjetske Rusije farba stadion u smeđe, kako bi se uklopio u nove trendove. Savet je da ne shvatate ozbiljno Kupera jer će vas baciti u bedak.

   4.How football explains the world by Franklin Foer

  Ovu knjigu su mi zaposleni kupili nakon što su im plate porasle za 50 % u poslednje dve godine (hvalim se malo, jebi ga…dajem odušak sujeti). Bukvalan prevod znači „kako fudbal objašnjava svet“…slična je Kuperovoj knjizi (često ih mešam i sam) ali ima poglavlje o najvećoj seljanki svih vremena, o sisatoj kreaturi koja valjda označava simbolično blato u kome se davi moj narod. Doduše i ja sam pristrasan ali njen opis nema cenu. Nadam se da sam vas zaintrigirao…ako ne, naprskajte se znojem i u neku birtiju da slušate zvuke rodnog kraja…jebeš knjige.
  
   Znate li šta je Homer Simpson odgovorio Lisi kada ga je pitala da navede tri knjige koje su mu promenile život?
   Da li je TV vodič knjiga?
   Dakle, uvek imate izbor.

Eto, zato volim Nemce. Naime, Germani gotovo nikada ne propuštajui da pokažu boraniji gde joj je mesto. Čak i ne uživaju u tome da loše đake pošalju u ćošak ili magareću klupu, svejedno. Za njih to nema lični pečat, oni su te stvari doveli do nivoa automatizma, neminovnosti. Kao što ste jebeno sigurni svake večeri da će sunce izaći za nekoliko sati, sa sličnom dozom samopouzdanja možete tvrditi da će “panceri” isprašiti “pacere”… u par slova smestio se jaz dubok poput masovne grobnice (stanovnici Balkana imaju posebne mere za dužinu). Slušao sam nekoliko ponosnih Poljaka kako punih usta objašnjavaju rivalitet sa Nemcima koji se, evo ironije, ogleda u činjenici da nikada nisu pobedili susede. Rekao sam rivalitet? Bolje da to objašnjenje zavijem u sintagmu “konstantnog snošaja u kome je jedna strana uvek u karakterističnom položaju u kome tabani gledaju u nebo”.
Neka se ne naljute Poljaci, nije ovo blog o njihovim seksualnim avanturama, već o nama. Ko smo mi? Pa, mi, apatridi, ljudi bez domovine. Jer kada ne igraš na nekom prvenstvu, to je kao da nemaš domovinu. Bolje rečeno, da se vratimo u detinjstvo, osećaš se kao bubuljičavi štreber što u prikrajku gladi majmuna, dok blistavi mangupi sede na klupi sa lepim devojčicama. E, u prosečnoj američkoj teen - age komediji, rugoba izraste u gospodara sveta na čijem dlanu plešu napred pomenute devojke, sada već zrelije i iskusnije, dok oni zavodnici iz gimnazije napune pluća olovom u nekoj čeličani u Detroitu. Elem, dovoljno smo života onjušili da znamo da stvarnost sa pokretnim slikama nema nikakve veze. Na žalost, realnost ne podražava filmove. Pa, kao što se štreberi nikad neće dokopati dobre ribe, tako ni Srbi neće naučiti da igraju fudbal. To nas čini ne samo apatridima, već i nostalgičarima. Jer od neigranja na evropskom prvenstvu do žaljenja za nakaznom Jugoslavijom je mali korak. Nije u pitanju navijanje za Hrvatsku, već kraduckanje (omiljeni izraz balkanskih političara koji predstavlja sinonim za otimanje bez rizika od kazne) zajedničke istorije. Izdvojeni iz skuta komunističke Balkanije gde je svako imao svog ličnog neprijatelja i policajca, kao i pokriće za sopstvenu nesposobnost, mi se grabimo za tuđe uspehe.
Šetamo Hana i ja, njene čelično sive oči nisu videle loptu, neka veća deca mlate reketima i razapinju mreže zaustavljajući saobraćaj. Zemlja tenisa i lepih devojaka, sirotinje koja se suočila sa najstrašnijom istinom, da igranje nogom jednostavno nije disciplina u kojoj si dobar. Treba tu žabu progutati prijatelji, i još se osmehnuti onima sa druge strane zida.
Završiće i jun, meseci u godinama fudbalskih prvenstava za nas opsednute prolaze kao tren koji ne možeš zadržati prstima, suviše je lepote da bi trajala…Apatridi čekaju
Wimbledon…utehu, šansu da se podsmevamo bogatijima, svom onom šarenom svetu što peva na tribinama. Možda pevaju i pogrešne pesme ali se čuje muzika…za razliku od toga, u Parisu, Londonu, New Yorku i Melburnu se ćuti, čak te opominju da budeš pristojan između poena.
Jebeš ti to, navijam za Del Piera i Bilića, makar ih razumem a i ne moram da budem tih dok igraju. Hana neka igra tenis…onda će mi možda dozvoliti da budem isključiv i bučan kao svi ludi očevi malih princeza.

Pripadam, sažaljenja vrednoj, kasti tupana koji potajno veruju da će jebeni korporacijski fudbal završiti kao prenaduvani balon. Da će stići do tačke u kojoj će se pretvoriti u sopstvenu karikaturu čije ružno lice neće uspeti da sakrije ni sav puder ovog sveta. Da će prevara biti razotkrivena i zaverenici biti prinuđeni da ispraćeni podrugivanjem osvešćenog naroda napuste stadione.  Nemojte me pogrešno shvatiti i trpati mi u kofer nebuloze tipa amaterizma i olimpijskih načela, fudbal nije zajebancija dokonih seoskih đilkoša, niti ubijanje vremena bubuljičave i emocionalno prazne omladine…predivnom igrom se baviš da bi pobedio, osetio krv na usnama i u nozdrvama, bilo da si na tribini, ili na terenu. Zato zajebite viteštvo, sportski duh, treće poluvreme i ostale gluposti, ovde pričamo o nečem drugom. Uzmite, na primer Amaurija. Brazilac koji je igrao za bombone i lilihip u predgrađu Verone, uznapredovao je do zarađivanja sitniša na Siciliji. Ostvario je  italijansku verziju američkog sna, makar jedan deo primanja uplaćivao u fond viševekovne humanitarne organizacije “Cosa nostra”(čuli ste verovatno za njih, bave se spašavanjem mladih duša iz kandži siromaštva i napornog, loše plaćenog rada). Pomenuti gospodin je zahvaljujući veštom pregovaranju, ali i nedostatku vijuga u glavi sportskog direktora Juventusa, dobio priliku da obuče sveti dres. Pogađao se poput seljaka na pijaci, hvalio svoj kupus, sakrivao pokvarena jaja na dno korpe, lelekao i kamčio poslednju banku. Ok, što kažu na jugu Srbije, tezgaroš nas je zavalio i napravio na budale, ali mu nije dosta. Gledao sam ga, dok je potpisivao ugovor, kako izjavljuje da mu je SAN DA IGRA ZA JUVENTUS, i to par dana nakon što je pokušavao da ubedi bogatog klovna, vlasnika Palerma, da ga proda Milanu.  Jebe mi se za Amaurija, stranac koji je ukrao dres samo je pojačao prezir prema svim plaćenicima ovog sveta ali i današnjoj igri čiji je NOVAC CILJ, A

NE POSLEDICA. Agnellijevi se okreću u grobu dok stile Juve i princip da gubitnici gladni novca ne mogu da postanu deo religije, biva izdan po ko zna koji put. U zamenu za ovog jadnika sa kojim će u

Torino stići svita uvlakača, iz kojih isijava obožavanje tuđeg novca i života na račun kluba, na Siciliju su otišli Lanzafame i Nocerino, deca koja imaju Juventus u DNK. Gledaćete Amaurija na jesen u onim retkim kadrovima kada je lopta van terena a kamera zumira našu klupu…siromašak koji je otkrio zlatnu žilu. Sveto dvojstvo Del Piero - Trezeguet će mu sahraniti ambiciju još u pripremnim utakmicama…u stvari, Amauri je svoju ambiciju već ostvario, zašto bi se dodatno znojio…prostak za trpezom prinčeva obično krišom jede, i ne dozvoljava sebi da preuzme bilo kakvu inicijativu… Juventusova krv prosuće se u Palermu…i nikoga sem navijača neće biti briga… Možda sam naivan, al’ propašće i ovo jednom, a onda zna se…dobro je poznato kako birokrate izgledaju pod čizmama gomile… Treba živeti za taj trenutak, makar svaka revolucija zaseje klicu restauracije…i ponovo sve isto bude.

  Roberto Mancini u poslednjih par dana neodoljivo podseća na “escort” devojku koje se klijent zasitio i istovario je na mračnoj strani ulice. Pre dve nedelje, dok je slavio kartonsku titulu zarađenu šibicarenjem i namagnetisanim kockama, rekao sam, u blogu “Drvene lutke”, da će mu Moratti napuniti zadnjicu šimikama. Prosto, zasipali su ga skupim poklonima, izmišljenim penalima, izbacivali su druge klubove u Serie B, ostatak sakatili oduzimajući im bodove. Ostalo mu je jedino da se takmiči sam sa sobom, to je tako uspešno radio da umalo nije izgubio tu neravnopravnu trku. Sećate se basne o kornjači i zecu? U Mancinijevoj verziji ne pobeđuje ni zec ni kornjača, u njegovoj viziji miš prvi stigne na cilj, jer ostale učesnike trke ucene i diskvalifikuju.
   Jasno je da Moratti, uz svu promašenost svog bitisanja, nije slep. Zna da ni Collina nije večan, da se liga pretvorila u svetkovinu koju narod prezire. Loše produciran show, to jest borba hromih gladijatora i plašljivih lavova postala je negledljiva. U Evropi italijanski fudbal se pečatira sažaljenjem, gledaju ga kao afričkog imigranta kome treba pomoći, ali po mogućstvu bez fizičkog dodira. Jednostavno, bogatašu je dosadila razmažena pratilja koja je davno prestala da zavodi i gunđa na bilo kakav pomen snošaja…nema tu strasti. Mancini se prilepio za klupu kao masnoća protiv koje je “Fairy” nemoćan, zbog toga je Max Moratti odustao od tradicionalnih metoda ribanja i primenio alternativne, struganje šmirglom.
   Neka vas ne čude kofe govana kojima se nabacuju ražalovani trener i bivši klub. Uvek je tako kada se raspadne brak iz proračunosti, meri se težina srebrnog posuđa, grabi za bižuteriju i poslednje parče zajedničke imovine. Mancini je dobro prošao ako izuzmemo poslednjih mesec dana, jahao je na plimi osećaja niže vrednosti vlasnika i pribavio titule koje niko normalan ne priznaje. Svesni su toga i u Interu, ali, kako to obično biva, magarac poslednji spozna dužinu svojih ušiju. Moraće da napune Mancinijeve bisage zlatom i isprate ga ka horizontu. Možda mu daju i preporuku, kitnjasto pismo sa detaljnim opisom tehnika kojima se služi…
   TO što su ga igrači oterali, bojim se, ne govori mnogo o njemu. Moralni kvaliteti Ibrahimovića, Vieire, Figa, Materazzija i ostalih gubitnika ujedinjenih u cilju da zaborave prošlost, dopuštaju čak i jednu vrstu simpatije prema Manciniju. Nije da ja ne mislim da je on idealno društvo za tu bratiju, slažu se kao Brad Pitt i Angelina Jolie, ali na kraju u njegovom koferu ima malo više poštovanja.
  Mourinho - special one?
  Zbog čega? Poznaje neku ljubavničku tehniku više od Mancinija? Proučio je “Kama Sutra” bez prevoda na jezik zapadne civilizacije? Diplomirani je čistač biografija ljudi poput Morattija i Abramovicha?
   Jose će biti samo još jedna mirišljava maramica. Sve one izvetre vremenom…a znoj i suze su Interovo prirodno stanje. Uostalom, sačekajte jesen pa ćete videti.

   Čuli ste za Ying Yanga?

Ili se zove nekako drugačije?

   Izgleda da smo prilikom prodavanja duše i slavne istorije na dalekom istoku, pokupili i slepog putnika. Možda se, onako mali, ufurao u prtljažnik busa, nekome bio simpatičan pa će ga zadržati u klubu.

   Čemu će služiti, pitate se večito sumnjičavi prema teoriji po kojoj će se novi Gaetano Scirea roditi na poljima pirinča 200 km južno od Shaghaija?

   Evo  nekoliko mogućih odgovora :

 

- valjaće replike parfema u svlačionici

- ubediće Pavela Nedveda da mu lažni “Lacost” džemper ide uz dužinu kose

- osnovaće komunističku partiju u klubu i ubediti Ranierija da bude politički komesar

- nateraće Pessotta da pročita sve škrabotine Mao Zedonga

- nabaviće

Del Pieru besplatno karte za olimpijski turnir u mačevanju u Pekingu

- naučiće Giorgia Chiellinija tehnici shaolina u kung - fu

- otvoriće stonotenisku sekciju u Juventusu

 

  Zezam se, već ste provalili, prodavaće karte svojim zemljacima koji u belim čarapama i kratkim pantalonama sa zanimanjem prate dešavanja na terenu tražeći pogledom Bruce Leea u crno belom dresu. Pisao sam o globalizaciji koja podrazumeva i prevare ovog tipa. Sećate se Al Gadafyjevog juniora i njegove odiseje u Italiji…dobro se zabavljao u dresu Perugie nemilice trošeći novac islamske džamahirije. Al Saadi je šmrkao život kao da ne postoji sutra, neko ga je jednom opisao kao “najboljeg igrača na svetu, kada bi se fudbal igrao bez lopte.” Nije dobio šansu da zaigra za Juve ali je sedeo u upravnom odboru kluba napajajući našu kasu novcem sa bušotina.

  Kinezi, Korejanci i slična fudbalska egzotika su samo lutke u izlogu za turiste, pokušaj zanemoćalih evropskih institucija da sebi pribave malo sjaja na oronulim fasadama i privuku nove trošadžije sa istoka. Jebi ga, nisam gledao Yanga ili Yinga ili kako se već zove, ali ima mnogo godina da bi do sada ostao dobro čuvana tajna budističke civilizacije. Možda su ga evnusi čuvali na nekoj udaljenoj lokaciji u pagodi na planinama?

  Biće da je u pitanju providni pokušaj da se dopadnemo vlasnicima novog kapitala, poput dame čije vreme neumitno prolazi pa na sve načine pokušava da zadrži privilegije iz mladosti. Uostalom ništa ne košta, poneće sapun od kuće, kontejner falš garderobe…Nike kopačke i dresovi se ionako šiju dve ulice od njegovog stana.

  Šta dobijamo?

  Dva puna busa navijača naoružanih foto - aparatima i crvenilo na obrazima, neprocenjivo…za sve ostalo, što kaže reklama, pobrinuće se Mastercard…

   Sve je bilo spremno za trijumfalni povratak manekena post - sovjetske ere na rodno tle. Siromaško, koji je dobijanjem koncesije na Ali Babinu pećinu u tranzicionom mračnjaštvu Rusije ostvario svačije snove, je brižljivo isplanirao demonstraciju moći pred zavidljivim zemljacima.

   Kišovita Moskva,

Chelsea koji može komotno da na grb stavi iskrzanu šubaru umesto onog olinjalog lava, protivnik najbolji mogući - Manchester United koji je više planetarni fenomen, nego engleski klub…Roman i pored punih džepova ne uspeva da pobegne od slovenskog poimanja uspeha, loženja u rodnom selu.  Svedeno na neki mikro svet, on je verna replika gastosa iz Svilajnca koji leti poji seljane iz zavičaja znojavim novcem arbeita u Nemačkoj. Traži priznanje, kupuje pažnju, hrani se zavišću okoline. Pokušava da naplati prezir i potcenjivanje, bolne rane mladosti. U idealnom performansu za

Ruse i ostatak njihovih kolonija, Terry bi digao pehar, napio se i urinirao po prozirnim Ruskinjama na kakvoj privatnoj žurci. Već danas bi taj konglomerat nepristojno bogatih ljudi razmišljao o selidbi na neki drugi gusarski brod. Priča se da se Roman zaljubio, i da Chelsea ima sve šanse da završi na dnu ormana kao izgustirana igračka.   Na Abramovichevu žalost, Terry se okliznuo, zabauljao kao na plesnom podijumu dok alkohol kljuca poslednje mrvice razuma iz zamagljene svesti, i predstava je propala. Burleska se izrodila u tragediju antičkih razmera, a prirodni poredak u svetskom fudbalu je ostao neokrnjen.

  

    Navijao sam za

Manchester United?  

   Ne, navijao sam za svet kakav jeste, pustinju u kojoj ljudi kao Alex Ferguson upravljaju oazama. Skorojevići poput Romana se uvek izjebu u jednoj stvari…GOSPODA NOSIŠ U SRCU A NE U NOVČANIKU. U punim džepovima možda nađeš trenutnu inspiraciju ali nema nikakve vizije.

     Rus je, da se slikovito izrazim, kupio bolnicu i doveo vrhunske hirurge, ali mu je posle određenog vremena dojadilo da stoji po strani pa je poželeo da se lati skalpela i operiše…završilo se tankom linijom na sredini ekrana, pacijent će verovatno biti proglašen kolateralnom štetom a ovaj oproštajni ruski ples podseća na teturanje praćeno zadahom vodke.

Chelsea možda neće propasti ali nikada neće biti veliki što je prijatna muzika za uši nas tradicionalista. Zamislite da svaka bitanga dođe na ideju da rubljom ili nekom drugom valutom sruši princip postanka fudbala i uveri me da je moj čitav čivot zasnovan na pogrešnim pretpostavkama…ne znam za vas, ali mene bi jako pogodilo. O bitnim stvarima odlučuju Manchester, Liverpool, Real, Barca, Bayern, Juventus, Milan,

Ajax…u tim se kabinetima kuvaju kaše kojima će se gostiti pristojan fudbalski svet, ostali ne sede za tim stolom, eventualno pozobaju koju mrvicu sa poda.       Da budem iskren, odahnuo sam, ali ni upola koliko jedan čovek u svojoj kući u Portugalu. Da Terry nije promašio, Jose Mourinho bi se jutros probudio kao zvanično najgluplji čovek na svetu, uz onaj osećaj koji seljaci u zapadnoj Srbiji nazivaju “DRUGI HANDIRAJU NA MOJE KARTE”…ovako, otišao je kao pobednik, mada…kako smo već primetili u jednom ranijem blogu, šteta što to ne sme glasno da izgovori.

  Znate kako završavaju predstave na vašarima?  

  Prisutni seljani ne shvate poentu, loši glumci zarade pokoju banku sanjajući o svetlima Brodveja,  sumnjivi alkohol zabašuri osećaj promašenosti kompletnog skupa. Sutradan fanfare utihnu, svirci se oporavljaju od mamurluka, svetina se vrati svojim užasnim životima a tamo gde je bila šatra ostane neverovatna količina đubreta, smetlište koga se ni Napolitanci ne bi postideli.

 

     To je Serie A u vremenu sadašnjem, podseća još na tursku žvaku, lošu verziju Bazooke…nije slatka ni pet sekundi, ima trajne posledice po oralnu higijenu…kad je ispljunete ostane gorak ukus i nesavladiva potreba da iscedite tubu Colgate u grlo.    Lega Calcio nikoga nije uspela da prevari, u jačem evropskom razredu našla se u magarećoj klupi, među ponavljačima. Karikature nekada moćnih klubova su služile kao džak za udaranje nagojenim engleskim klubovima čiji rusko - američki kapital proždire protivnika kao ilegalni afrički imigrant parče pizze. Danas su mastodonti Serie A, uključujući i moj Juventus, udaljeni od vrha evropskog fudbala koliko i Berlusconi od osnovnih načela pristojnosti…farsopoli je uspeo u paklenom naumu da institucije poput Juventusa i Milana skroji po meri bare u kojoj se Inter kupa čitav vek. Današnji calcio je borba u blatu a pobednik nije manje prljav od poraženih, i jednima i drugima curi mulj iz dupeta.   Ne pričam ovo jer je Inter ukrao titulu,  tu krunu ionako ne priznaje niko, ponajmanje oni sami. To će nesrećni Roberto Mancini otkriti za nekoliko dana kada mu napune zadnjicu šimikama i dovedu nekog ko je odmakao od prve lekcije trenerskog posla : BITI DOBAR IGRAČ NE ZNAČI POSTATI I VRHUNSKI TRENER.    Mene ne boli to što Juventus nije prvi, osvojiti titulu na sto metara u atletici, u konkurenciji hromog, srčanog bolesnika, slepog, gluvog koji ne čuje signal za start, ludog koji ne zna na koju stranu treba da trči i pijanog koji je zaspao na zagrevanju, nije neki rezultat. Izjeda me nešto drugo, pristali smo da budemo dekor. Skinuli smo pantalone i bez glasa se prepustili sudbini… sve se pravdajući  da nismo znali zbog čega su nas pozvali u hotelsku sobu posle deset uveče. Naivne devojčice uvek završe kukajući na surovi svet i ljude koji žele da ih iskoriste i uvek zaborave da su načinile grešku kad su se uhvatile za kvaku sa pogrešne strane.    Danas Juve nije religija, bolje rečeno podseća na pagansko obožavanje pogrešnih totema. Gleda u nebo i žrtvuje nevine u nadi da će promeniti neumitnu sudbinu. Leto će doneti Palladinu, Nocerino i možda i Molinaru kartu u jednom pravcu, valjda imaju suviše krvi koja miriše na našu slavnu istoriju.    Oni koji ostanu moraće da nauče da je stile Juve promenio svoj uvodni pasus …UMESTO POBEDE PO SVAKU CENU pisaće VAŽNO JE BITI SIMPATIČAN SVIMA I  UČESTVOVATI…ona maksima koju Inter ili Roma bezuspešno pokušavaju da sakriju na svojim grbovima i u pustim trofejnim salama.      

    MOJI JUVENTINI, SADA SMO U LOŠEM DRUŠTVU, NA STRANPUTICI, KAO PINOCCHIO, KAD SU GA ONE HULJE, MAČAK I LISICA, ODVUKLE OD OCA I ŠKOLE…   I ZNATE ŠTA JE NAJGORE…TO ŠTO  OVOJ PRIČI NEMA GEPPETTA I DOBRE VILE…PROČITAJTE UVODNIH DESETAK STRANICA PINOCCHIJA, NAŠA PRIČA SE ZAVRŠAVA VEĆ U LUTKARSKOM POZORIŠTU. ONAJ LIK UPRAVNIK,  GOSPODAR LUTAKA, MISLIM DA SE ZOVE MANGIAFUOCO NAS NEĆE PUSTITI SA SCENE. IGRAĆEMO NA KONCU DUGO, DUGO…BAŠ KAO I SVE MARIONETE.