Bludni sin i Ciccolina
Jednu sramotu nikada necu uspeti da otresem sa sebe…prati me kao zla kob, proganja kao jedino neverstvo koje sam napravio i pokusao da izbrisem. Da uklonim tragove izdajstva i pokajem se pred ogledalom.
Bila je to jedna od onih godina koje moj Juventus pretvori u dosadu negde sa prvim prolecnim danima. To su ona prvenstva kada vec u martu tabela nikoga ne zanima i kada Serie A postane poput filma ciji kraj svi naslucujemo. AC Milan je kao i obicno dremao na drugom mestu sahranivsi svaku nadu, a Internazionale je bio u takvom minusu da su njihovi navijaci prilikom svakog pogleda na mesto na tabeli morali da obuku zimske, perjane jakne.
Ne trazim opravdanje, ali gostovanje na Meazza i utakmica protiv rossonera nisu znacili nista…to da li ce prednost biti 13 ili 16 bodova sasvim je svejedno. Naravno, uvek je lepo gledati kako se slika o Berlusconiju kao gospodaru Italije rusi kroz razbijanje njegove omiljene igracke, ali izmedju pirove pobede slabijeg i poraza koji jaci sebi moze da dozvoli nije neka razlika, niti ce se slabiji osecati mocnije niti ce div izgubiti nesto od svoje dominacije…ako znate na sta mislim.
Ocigledno je da sam jako vest u pronalazenju razloga zbog kojih je usledio trenutak slabosti vernog sina…vec u trenutku kada je radnik za pultom ukucao moju opkladu, 100 germanskih maraka na pobedu Milana znao sam da cinim nesto lose. Medjutim djavolov omiljeni greh je pohlepa pa sam zadrzao svoj tiket u dzepu i odsetao stazicom za zgradi. Negde na pola puta uplasio sam se kazne, podsetio se da srecu moras da zasluzis i potrcao natrag u kladionicu. Stornirao sam tiket i zatrazio da mi upisu novu opkladu na pobedu Juventusa. Dok je zbunjeni radnik pokusavao da proceni da li sam imao providjenje, ili nervni slom, ili mi je mozda Luciano Moggi izgubljeni ujak iz Italije, mene je i dalje bilo sramota. Jednostavno, nisam se osecao bolje, sama pomisao o izdaji me je razdirala. Vremenom je to preraslo u tup bol, i iako izbegavam stazu kojom sa hodio sa pobedom Milana u dzepu prokleta savest mi se cesto podsmeva.
Juventus je izgubio sa 2 – 1, jos jedan neverni sin, Super Pippo Inzaghi je postigao oba gola za AC Milan…i cinilo se da mi namiguje dok se radovao…da daje tajni znak sabratu u izdaji.
Zigovi srama se urezu u secanje kada izdamo ideale. Da li klubovi izdaju svoje navijace? Gotovo na dnevnoj bazi, ali smo mi uvek skloni da oprostimo i da im verujemo vise nego svojim ocima. Kada je Capello pobegao iz AS Roma i pojavio se jednog popodneva na nasoj klupi osecao sam se kao da citam strip u kome se Zagor uzima onog odvratnog naucnika Hellingena za kuma, ili kapetan Miki prima u rendzere ‘coveka sa hiljadu lica’. Oprostio sam ali na necastan nacin, kada smo 2004. uzeli titulu prethodno pobedivsi AC Milan na Meazza.
Kada je Enzino Maresca oteran u Fiorentinu sanjao sam kako Moggi i Giraudo zasuti kisom kamenica napustaju Delle Alpi. Marescu sam gledao u dresu Viole protiv svog kluba te godine prikovan za bolnicki krevet i verujte, tako ja zamisljam smak sveta.
Da ne navodim dalje primere, klubovi su promiskuitetni kao Ciccolina a mi navijaci kao tuzni ljubavnici sto se svakog jutra zaklinju da ovaj put nece oprostiti rogove izrasle prosle noci.
I do podneva ipak zakljuce da je ‘la vecchia signora’ ona prava.
