Sinoć je razvejana jedna velika iluzija mog bitisanja. Rusi definitivno imaju smisao za humor. I ne, pri tom ne mislim na jeftine skečeve u režiji komsomolske omladine već istančano britansko ruganje stvarnosti uz najfiniju dozu ironije. Sve što su pioniri modernog fudbala odeveni u pompeznu odoru propale kraljevske imperije, upropastili u kvalifikacijama za evropski šampionat u loptanju, Rusi su prezrivo odbacili kao nedovoljno loše. Niko ne uspeva da ruinira stvarnost, da naruši sklad želja i mogućnosti, da uništi svaki pokušaj da se stvarima da smisao kao potomci komunista. Možda se neću preporučiti za kakvo gubernatorsko mesto kada moja zemlja i formalno postane najzapadnija ruska provincija ali…fudbal u Rusiji je retka kultura, uspeva kao,recimo plantaža kafe u Slavoniji.

   Sad bi neki smežurani partizan huknuo i primetio da se nekada znao red i da se za ovakav neuspeh dobijala karta za sibirsku železnicu, u jednom pravcu. Umorna bi starina podsetila na silne ruske uspehe u gimnastici, atletici ( uz osvajačice zlatnih medalja koje su basirale, verovatno zbog viška muških hormona, pevajući sovjetsku himnu ), košarci (jebi ga, niko sa Dinare ili Kopaonika nije bio dovoljno visok da parira Tkačenku i onim ostalim medvedima)…ali,fudbal…e, to nikako nisu uspeli da dokuče. Tajne radionice za proizvodnju mašte nikada nisu ispunile “petoletku”. Sve se svelo na “naučni fudbal” pukovnika Lobanovskog u kijevskom Dinamu. Nedovoljno za apetit gladne nacije, svaki igrač izvučen iz sistema delovao je kao prebegli ukrajinski proizvođač žita (uostalom, kako smo mi iz Juventusa prošli u toj razmeni ljudi i dobara, pogledajte u blogu “Iz Rusije s’ljubavlju”).

   U čemu je problem ruskog pristupa predivnoj igri?

    Pa u tome, što je to igra, ples…a ne strojevi korak, a na podijumu se maljčiki baš ne snalaze dobro. To ti je ono kada na igranci siledžija može da išamara nekog pristojnog dečkića što lomi ženska srca, ali kada silom otme priliku da priđe kakvoj devojčici priča se završava…pesnice baš ne pomažu prilikom plesanja. Dobro, sad će neki, već vidim, primetiti da živim u bajkovitoj prošlosti i da poezija danas ustukne pri prvom susretu sa morbidnim crnim automobilom sa nemačkim pasošem. Dobro, pustite malo mašti na volju, nemoj da ste Rusi, moramo da pobedimo vreme u kome živimo.
 
    Priznajem, verovao sam da će zemlja u kojoj su bogati, bezobrazno bogati, a siromašnih nema, jer brzo napuste majčicu zemlju, iskoristiti uticaj, odsustvo poreza u određenim novčanim transkacijama i osvojiti bodove na vetoj zemlji. Smetnuo sam sa uma samo jednu stvar, na račun Jevreja se niko obogatio nije. Sinoć sam se prisetio nekih kombinacija sa jednim jevrejskim fudbalskim klubom iz zemlje mog severnog suseda…kada smo na kraju podvukli crtu, ostalo je da se nasmeješ i pokriješ plahtama ogledala, kako ne bi slučajno primetio magareće uši i rep koji su ti izrasli preko noći.

   Šta ostaje Rusima?  Da se nadaju hrvatskoj pobedi u Engleskoj?  Pa, ako se igra na Wembley, hramovi služe za molitve a ne ispunjavanje prostih želja…tako da je od te nade slaba vajda.
   Da umarširaju u Prag i otmu Česima mesto ? Teško, Česi se više ne spaljuju, imaju finije metode…i sklopili su pametne paktove.
   Da zavrnu gas Rumunima? Nehumana varijanta a ima i tehničkih prepreka.
   Jedina preostala opcija je prijateljstvo sa nama, međutim mi Srbi smo šansu ispustili u Jermeniji…tako da jedino možemo da im pozajmimo fotelje i big screen TV…

   Ovim textom nikako nisam želeo da aboliram Engleze, nemojte me pogrešno shvatiti.

   Izbor između engleskog i ruskog fudbala je kao dvoumljenje vegeterijanca između pakistanske i meksičke hrane. Toalet je sigurno ishodište.

This entry was posted on Sunday, November 18th, 2007 at 4:30 am and is filed under Juventus World. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.